Ženski svet

Бр. 7. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр 1792

ЦРВАНИО ГО РАКА:

Кад Црна Гора загази у рат, онда ратује сав народ. И старци, и жене и деца лаћају се оружја. Нису јунаци само Црногорци него и њихове жене.

последњем рату пало је Вште стотина Фрнотраћа. Оне су учествовале у свима бојевима, осим тога носиле рањенике и муницију. Кад су у подгоричку болницу донели и две рањене девојке, рекла је Енглескиња мис Дерем краљици Милени: „Мислила сам, да у женском свету својом племенитошћу и пожртвовношћу предњачи Енглескиња. Сада сам се уверила, да су нас Црногорке претекле“.

Приликом освајања Тајтана морали су Црногорци поново напустити једну позицију, која је била изложена непријатељској артиљеријској ватри. При одступању било је неколико мртвих и рањених. Случај је био такав, да су сви, који су пали, остали на бојишту, јер је одступање било брзо и немогуће је било. изнети мртве и рањене. Било је пред само вече. Требало је чекати док падне мрак, па тек онда да се покупе погинули и рањени. Чим су се батаљони зауставили у своје првашње опкопе, долетила је међу њих једна девојка и стала распитивати за брата. Нашавши чету, у којој је био њен брат, дознала је, да је пао.

Да ли је мртав или рањен — то "јој нико није могао казати.

— А зашто сте га оставили» цикнула је девојка.

— Па није он сам, пало је око двадесет, вели командир чете.

— Зашто их онда не изнесете, шта чекате 2

— Али, девојко, никако се не може то учинити. Птица с крилима не би могла до њих сада долетети, објашњава јој командир.

— И ви сте их оставили, да их Турци посеку!

— Не ће их посећи. Наши топови не дозвољавају Турцима, да им се примакну. — Ах, Боже мој! шта чекате! Мож-

да им треба брза помоћ. Како се они тамо муче! Крв тече из рана — ране превити нема ко. Уста осушена — воде нема ко да даде. А ви СЕСЕ на пили у овим рупама. Зар је то братски, зар се тако браћа пазе2

Изговоривши ове речи прескочила је оов и као муња полетила рањеницима. Држите је! — викнуо је командир, али је она већ била с оне стране опкопа и трчала као лака срна. Олово је сипало као киша. Није прошла педесет корачаја и — пала је. У истом тренутку трчали су к њој два војника из суседног шанца. То су јој били рођаци. Један је пао на пола пута, али други је срећом стигао до ње. Повукао ју иза једног камена. Био је ван опасности. Видело се, како јој завија ране.

Није прошло ни неколико минута, кад се зачу с левог шанца — јуриш. Турци су пред нашом артиљеријом узмакли и напустили први шанац, Наши су тада поново јурнули и заузели предње опкопе. ·

Кад су у вече покупили мртве и рањене, међу рањеницима је била и Ружица Поповић из села Медуна, из Куча. И командир чете је био рањен.

— Како ти да ме осрамотиш са целом четом пита је командир.

— А како ти да ми оставиш брата !

— Али помоћи се није могло. Па, ето, и ти ниси ништа помогла. Брат је ипак спашен, ране су му лаке, а због тебе је погинуо Милош.

Ружица није знала, да јој је брат од стрица, Милош, трчећи к њој, погинуо. Нису јој хтели казати, јер су јој ране биле доста тешке, па би је то убило. Кад је официр изговорио ове речи, пребледила је. Сузе су саме полетеле низ бледо лице.

— Милошу, брате мој, опрости ми, ја сам те убила! И утонула је у тужно болно јецање.

Сутрадан јој је командир батаљуна донео орден, којим ју је одликовао краљ и телеграм од краљице. Она је