Ženski svet

Стр. 150: ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 6. и 8

даљубљено море.

(А завгтетез бепгег). — Реге! Запдог. —

У крај мора млада мома седи, Занела се у блаженства свет, Чека драгог и од љупког цвећа Баш му сада довршује сплет.

Преко пута вечерњача сија, Али мору није до ње сад,

Већ погледе на девојку баца И уздишућ свој пзлива јад:

„Лепа цуро, да силно те љубим, Сиђи амо, помого те Бог! Окупај се да достанем среће Дотакнув се слатког тела твог.

Сиђи к мени лепото девојко, Загрли ме да будемо пару К'о неву ћу тебе окитити, Лепше своју не кити ни цар.

Власи твоје бисером посућу, Јер бисера на мом дну је тма, Од твог сјаја ослепити мора Ко те смедне 'гледат очима.

Не, не, нико не сме гледат на те, Однећу те у далеки крај,

Чак на исток, на бајно острво

У земаљски сакривени рај.

Поток тамо шарена је дуга, Ваздух трепти, као бисер сам,

(С часа на час ново цвеће цвати, Лепше него што ја рећи знам.

Лепша | онде ноћца нег дан овде, Лепша зима од пролећа ту,

Тице лећу ко прамење снега

И вилинске песме цвркућу.

Ходи, момо у моја наручја, Да ми верном будеш љубовцом, Да живимо у вечном блаженству На истоку на острву мом.

Ево шајка, седи у њу момо, Њихаћу је тихо роморећ,

Док не заспиш, а кад се' пробудиш Бићеш тамо на острву већ.“

Тако море уздише и моли,

Ал девојчин то не схваћа ум,

Не разуме тајанствене гласе, Морских вала, једнолики шум...

Сплет је готов. И гле, иде Кога мома чека, момак — млад, Иде момак а море га гледа, Та како му би у срцу тад !

Но да му је још видети било, Оно друго што се после зби, Кад су млади у густоме гају, У сутону летњем нестали...

Сутра зором момче на брод седа, Сретан пође морем пространим, А море га мирно, вољно носи Брод све даље, даље јури с њим.

„Иди, иди момче“, вели море, „Још ти на пут и благослов мој; Али смрт те чека оног часа, Вратиш ли се цури прелепој

Сад ти праштам и брзо те носим, Јер идеш од девојчета тог,

Ал ако те брод натраг понесе, Упознаћеш сву моћ беса мог.“

Опет мома на истом је месту, Где је венац плела неки дан,

Расплетене пале су јој власи, А крај ногу венац — искидан.

Море, земљу, просторе бескрајне, Заман поглед прелето је њен, Као голуб, ког орао гони,

Па се најзад преда изнурен.

„Нема га и неће више доћи, Љубави му лажан беше плам, Превари ме остави ... нас двоје, Мене и мој тешки вечни срам...

«“

Тако мома горки јад излива, А то море слушало је све Те с од беса запени узбурка, Успаване будећ таласе.

Па их шаље да журе за бродом, Што однесе подлу неверу,

И за мало брод је са младићем Смрвљен леж'о већ на морском дну.

И говори море: „Јадна момо,

Шта ћеш сад, ах шта ћеш садда знам! Ког ти љубља, превари те срамно,

ја те љубим, ал ти — не требам.