Zora

да се деца уче, а после учитељ Марко и онако збира лети разне лептире и бубе. Дакле, „кад прави збирку буба, — вели Милан шнајдер, — онда ће тим пре правити збирку слонова". Милан шнајдер је и поучио Нићка како ће учпнити тај поклон. С} г тра дан дакле, Нпћко напише господину Марку учитељу писмо ове садржине: Ноштованп господине! Као што је Вами и целој поштованој овдашњој варогпи познато, ја сам један сапунџпја, који сам правим и продајем сапун у дућану, у овдашњој вароши. Поред мене у моме брачном животу ја пмам моју жену Сојку, са којом проводим живот од почетка како смо се узели. Ми пак, и ако смо саоунџије, разумемо шта је то просвета, са којом се деца поучавају науци п многпм другим стварима полезним заовдашњу варош и у опште народу. Како ми разумемо шта је то просвета, то да боме знамо да су за сваку науку потребне разне бубе, лептпри и сваке друге животиње. Такву једну животињу за ползу поуке и народа, ради смо и ми да поклонимо овдашњој школи, а то је једног слона. Ми то чинимо од добре воље наше и од велике љубави према школи и ради смо само .да се овако запише: „Нићко сапунџија и његова жена Сојка за своје здравље и за своју душу, ноклонише за вечита временаовдашњој школи једногг слона". Молим Вас пошљите кога да још данас одведе слона у школу. Ваш поштовалац Н п ћ к о Ч о к с и ћ сапунџија и љубитељ просвете. Међу тим како је пзашла ова ствар ? Тако, да се и сам Милан шнајдер зачудио.

Г. Марко учитељ одговорио је да не може примити слона јер му не треба п препоручио је Нићку сапунџији као „љубитељу просвете" да учини какав прилог сиромашним ђацима. Милан шнајдер се чудио Марку учитељу, јер он зна (он зна то поуздано) да у Београду на Великој школи чак п мале пужиће збирају, а камо ли неће слона. Најзад Нпћко морао је пасти у очајање* Једног дана падне на луду мисао, — која је мисао у осталом својина госпође Сојке — да ноћу изведе слона далеко пзван вароши па да га пусти нека нде без трага; нек оде негде у планину па нек тамо живп. Тако бп решено и то решење чували су п он и госпођа Сојка као велику тајну. Једне ноћн кад је -већ поноћ превалила, дигну се он и госпођа Сојка. Управо онп нпсу ни легали већ само угасилн свећу у соби својој, да бп комшилук мпслио, да онп већ у велпко спавају. Дпгну се дакле те изађу полако у авлију. Сојка најпре отвори капију п надвири те прегледа сокаком нема никог. За тим, без пкакве ларме, да не чују комшпје, одрешп Нпћко слона и, у име Бога, пође с њпм у мрак. Сојка је све дрхтала док се Нићко није вратио. Тек после једног сата врати се Нићко весео и превесео, као да му је некп тежак камен пао са срца. Кад је ушао у собу, запита га Сојка : — Пусти лп га? — Пустих. — Оде ли ? — Оде. Њој нанђоше сузе радости и задовољства на очи, те у оном узбуђењу дохватп Нићка за косу и удари му пет шест шака за врат уз поуку: