Zora

О ЗНАЧАЈУ ПОЕЗИЈЕ

175

Таква је моћ у исти мах и слабост музике. Музика је супротна вајарењу, којс, најмање од свнју уметности, води ка бесконачноме. У вајарству је све ограничено с највећом тачношћу. А, музика изражава све и не изражава ништа по наособ. На против, вајарство готово никако не да маха уобраЖењу, јер оно на чисто износи овакву или онакву ствар, те не може бити сумње, да је то нека друга. Музика не слика, она дира; она покреће уображсње, и то не оно, које ће по ново стварати слике, већ оно, које ће ганути срце. 1\ад је већ једном срце гануто, онда смо потресени и душом и телом. На тај начин, музика може до извесне тачке стварати слике п идеје. Али, њсзпна непосрсдна п природна моћ не утиче на рспрезентатпвно уображење, нити на ум, већ утиче на срце, а ово је опст доста лепо преимућство. Област музике је осећање. Ну, и ту је њезина моћ винте у дубини него ли у простору, а мален је број извесних осећаја, које она изражава с неописаном силом. Путем асоцијације, она је у стању изазвати све те осећаје. Али непосредно, изазивље она само два најпростија, најелегантнија осећања: тугу и радост, заједно с њихних хиљаду нијанса. Поиштите, на пример од музике, да изрази хероизам, неку одлучност и мимо друге сличне осећаје, у којима туга или радост имају врло мало удела, па ћете увидети, да је она за то неподобна, као пгго јој неће поћи за руком ни да наслика какво језеро или какву планину. Она ту ради како може; она употребљава брзе, јакс и благе тонове, а на машти слушаочевој остаје да оно остало доконча. Н} г , пошто сс знаде, да машта ствара само оно, што сс њојзи допада, онда Је јасно, да ће један

слушаоц, при' једној и истој арији, замишљати себи планину, а други окејан; ратник ће отуда црпети јуначкога надахнућа, а пустињик ће тражити религиозна осећања. Без сумње, речп одређују музнчни израз. Ну, тада заслуга припада речма, а не музици. По нека, реч даде музици такву прецизност, која јс сатире и која јој одузимље властитн њезин утицај: ону неодређеност, нејасност, монотонију, пространсгво и дубину, па мал' да не и бескрајност. Простаједна декламација, с добрим нагласком, јамачно стоји изнад заглушљиве музичке пратње. Музици ваља оставити њезино обележје, не треба јој одузимати ни њезиних махна, ни њезиних преимућстава. Нарочито, не треба је одвраћати од њезина предмета, те искати од ње оно, што она не би могла дати. Она није кадра изразитп компликована, сложена и вештачка осећања, или осећања: земаљска и проста. Њсна је особита драж у томе: да уздигне душу ка бескрајњем, бесконачноме. Она се, дакле, овим природно везује за религију, и то нарочито за ону религију бесконачнога, којаје у исто време и религија срца. Нарочито је она у стању да до подножја Вечнога Милосрђа уздигнс дршћућу душу, на крилпма кајања, наде п љубави. Веле, да је права сласт била за оне, који су у Риму, у Ватикану, на свечаним католичкпм мисама слушали мелодије Леа, Диранта, Псрголеза. Они су за један часак угледалп небеса, и душа им сс могла на њих успети, макар да су били из разних крајева и различитих вероисповести. Ово пењање врши музика по стспеницама, којс она сама бира, по стспеницама, које су невидљиве п тајанствене, које су сложене и испре-