Zora

242

С Н О В И

Емина се замисли. Сирота! На двије је ватре горила. Њено срце воли и једнога и другога, па како сад, уједанпут, да пресуди, који јој је дражи? — Бирај! — рече бег. — Хоћеш ли са мном? У његову гласу бијаше нешто заповједнички, на што се Емина није навикнула, и то је немило текну. — Нећу, — рече полахко затим, и подиже главу. Ибрахим-бег се одмакну од каната. — Добро, — рече. — Немој! Ја иђем, а ти остани с бабом ... Ја знам, да ће ти с њиме бити боље и да ће ти он наћ' момка дражег и

лившега од мене ... А мени како Бог да . . . И он пође. Емина је стајала као укопана. Као оштар нож такнуше је његове ријечи, а кад пође, као да јој неко ухвати за прса и живо јој срце ишчупа из њих. И на један мах, ни сама не знајући како, она крочи у башчу и,пружившиобје руке прсмаИбрахимбегу, зовну га: — Ибрахим-бег! Он, као да се надао томе, одмах стаде. — Шта је? Хоћеш ли? — Хоћу, — изговори она дрхћући од узбуђсња.

(СВРШИЋЕ СЕ.)

Ј ^НОВИ — Јован А. Дучић IX. е бих иск'о никад тебе Нити злата, цв'јете мио, Само кад бих за навијек Роб послушни теби био.

Да ти пратим мирне стопе, Р'јечи твоје кад зазвоне, И у глухој ноћи бдијем, Кад ти душа у сан тоне.

Ал' ханџаром љутим својим Да пролијем поток крви, Ко ти најпр'је љубав рекне И пољуби тебе први.

X. О, престани с пољупцима! Чуј, шумори цв'јеће меко, У шиггражје хајдмо брже, Мила моја, иде неко, То стазама данак лута.... Ал' чувши нам тајне зборе, Осмјехну се и учтиво Он ишчезну изнад горе.

XI. Рад бих да те заборавим, Да растјерам жеље луде, И да вратим тајне мисли, ТТТто за тобом вјечно блуде. Но твој спомен с мог зреника Ако за час и умине, К'о сунце је — што залази Да сјајније сјутра сијне.