Zora

3 0 Р А

243

XII.

Разбијена дивна ваза Са старог је пала зида, А расуто тужно цв'јеће Хладни вјетар злобно кида .. .

О, не мучи срце моје, Јер кад пукне у комаде, Заман ће ти хитат' рука Да му нови живот даде. XIII. На љубав ми премаљеће Мирисаво ц'вјеће просу, Жарко љето златне луче, А јесен је ињем осу. Ти гледаше како спава Та злог неба бл'једа жртва , Али ко би рек'о, душо, Ко би рек'о да је мртва! ?

Ти ћеш видјет' само Вр'јеме Како кида у том часу, Све цв'јет по цв'јет од пјесама Из рујина што се расу. XIV. Не могох се одупр'јети Жарке жеље силној моћи, Долазах ти под тарабе При мјесецу многе ноћи. Гледасмо се дуго, дуго, Док на небу мјесец сија Ја најглз 7 пљи Пигмалијон, Ти статуа најхладнија.

XV. Знадем једног малог роба, Сјетног лица, мрачног чела, У тамници, у самоћи, Морила га љубав врела. Кидао се да полети Оном створу за ким гине -—• И једном се силно оте И ишчезну у даљине. И рече јој — да је љуби, Да умире и да вене ... Али она да л 1 га прими С бујним жаром душе њене? Не! Суморан он се врати У тамницу. Од то доба Посред својих груди опет Чујем јаук малог роба.