Zora

3 0 Р А

251

— Ти ћеш се ту добро да ожениш, Јустине, нека ти је сретно! С тим ријечима пође брже. Кад бјеше мало одмакла, осврну се. Јустин стајаше на истом мјесту, није смио да пође за њом. А она поче јецати и настави свој пут, лијући вреле сузе. VIГ. Јустин се оженио. Отишао је из села и настанио се у Шарму. Његов таст бјеше му предао мајур. Јустину остави веселост и она изгуби румен на образима. Свега тога бјеше нестало са веселим и красним маштама од младости. Сад је свако сјећање надјетињство имало по неку бол. Опрости се са пријатељством, са будућношћу, са свима надама, што их је сањала била. Нема више радости, нема пјесме на уснама! Пошто се бјеше развила на јаркој светлости, она сада спушташе се у мрак. У плачу провођаше оно вријеме, које њене другарице провођаху у забави. Има суза, које би ваљало покупити у златне судове. Двије године дана бјеше прошло и она још не бјеше заборавила; рана у њеном срцу никако не замлађиваше. Али, поносита, она изгледаше даје преболила. Момак један из села, кога већ бјеше једном одбила, дрзну да је наново запроси. Сад га не одбише; између свију оних, који су желили да добију Јустину, можда је овај момак био понајлошији. Ако ће, она се удаде. Само што никад не бјеше на чисто, зашто. УШ. Мало за тим нађе се с Јустином. На свом шеширу имаше он црн Флор. Баш тада бјеше му жена умрла. —- Ох! Јустино, речејој, зашто си тако похитала? Да ниси сад удата, могли бисмо бити срећни, јер ето слободан сам, богат и удиљ још те волим. Она не хтједе да се сјети, да је он њу оставио.

— Тако је, одговори она тужно. — Ти ме ниси дакле заборавила? —• Нисам. — Ух! тако ми је мрзак твој муж! пијаница једна, ждера! . . . Зацијело ниси срећна са њим. Јустина уздахну. — Чак ми и то рекоше, да те бије. Јустина отвори очи. — Нитков! викну Јустин потмулим гласом. — Он је мој муж, одазва се она, па ако сам му жена, то је било с мојом вољом. — Тако је. Али кажи ми, Јустино, ако обудовиш, хоћеш ли хтјети да се онда удаш за мене? — Хоћу. — Дајеш ми ријеч? Лијепо, ја ћу чекати, док будеш удова. — Мој муж није ни мало оран да умире, рече она смијешећи се; хоћеш се дуго начекати. — Чекаћу и четрдесет година, ако мора бити! викну он. И они се разиђоше. IX. Пет година дана остаде Јустин при ријечи. Када то вријеме прође и он видје да је Јустинин муж вазда здрав као дрен, науми да се поново ожени, па и то учини без оклијевања. А једва прође осам дана, откако је имао другу жену, кад му донесоше глас, да је Јустинин муж на нречац умро послије обилата ручка, који је и сувише залијевао румеником. — Баш нас гони суцбина! викну он. Баш нам је суђено, даЈустина и ја никад не будемо срећни! Дохвати се шакама за. главу и ишчупа прилично косе. Оно вече потужи се његова млада, што је он тужан и не милује њу, а он се тако распомами, да је пљесну шаком. То бјеше прва ћушка, то не бјеше ни пошљедња. з*