Zora

252

ЈУСТИН и ЈУСТИНА

X. Једно јутро доби Јустин ово писмо, у коме држимо да смо дужни исправити правописне погрјешке. „Мој мужмртавје. Несретник кажњен је оним, што му је у свијету најмилије било: вином и ракијом. Ти ћеш бити већ чуо за то, као и ја што сам чула, да си се опет оженно. Ја ти не могу замјерити, што ниси одржао ријеч: чекао си пет година дана, то је мени доста да ме задовољи. Мени је жао, да ти стрпљене није подржало још један мјесец дана. Ја сам сад у црнилу, тако морам због свијета; али ја нисам удовица очајна, на против. Нека моје хаљине оплакују покојника. Ја сјутра одлазим у Париз, гдје ћу дарадим код велике неке кројачице која ми је учинила предилазне понуде. Јадни мој друже, ето смо се сад растали за увијек; на сву прилику никад се нећемо видјети. Нисам хтјела да одем из села, а да се не опростим с тобом и да ти не обећам, да ћу за увијек остати удова. И сувише сам зло прошла први пут, па немам воље да се у то наново упуштам. Јустина. XI. Послије петнаест година предаде Јустин матери земљи своју другу жену. Тада му бјеше четрдесет и три године. Коса му је почела сиједити. Није био заборавио Јустину, али баш ништа није знао, шта је са њом. Она није више долазила у село и за њу нико му не знаде ништа казати, до ли нејасне податке. Тури новаца у џеп, па ајд', у ГТариз. Нађе своју Јустину .. . удату и мајку четворо дјеце. Не могаше да је позна. Морала му је поновити неколико пута: Ја сам! А он опусти руке и дубоко уздахну. Да, то бјеше заиста Јустина; али кад би се год породила, изгубила би по два зуба и по шаку своје плаве косе. У оном великом трбуху тражаше Јустин залуду онај вити стас умиљате дјевојке, која га је некад својим царем звала. Њен глас, некад мек

и сладак, бјеше сад сличан гласу кочијашком. Од Јустине, која је некад гуске чувала, остао је само још поглед. — Е, мој чича, рече му она, малко смо се и промијенули; шта ћемо, остарили смо. А шта те је довело у Париз ? — Та дошао сам управо због тебе;удов сам, па сам дошао .. . Ох! Јустино, зангго си се удала? — Ето сам опетучинилаједну глупост. — Па јеси ли срећна? — Срећна! немој ми то помињати. Мој други муж није толика пијаница, као онај први, али је још већи грубијан. Први ме је био свако вече, кад би пијан кући дошао, а овај ме млати јутром и вечером. Ох! често мислим на тебе, биједни мој Јустине! Кадгод — бјеше то лијепо вријеме. Каква жалост!. . . — Па ти ме ниси заборавила? — Нисам. —- Чудно, мишљаше Јустин, полазећи од Јустине; није више онако лијепа, баш би се могло казати, да нимало није лијепа; па ипак овдје, у срцу, увијек нешто куца за њом. Врати се у своје село и послије некога- времена ожени се по трећи пут. XII. Двадесет година живио је Јустин са својом трећом женом, а није је већма волио од прве и друге жене. Већ је оженио оба своја сина, што их је имао од друге жене; имао је још да се збрине за дјецу од треће жене, двије кћери и једнога сина, па и то изврши кроз дванаест година. Па како бјеше још богат, ако је и дао сваком свом дјетету по лијеп тал, помисли, да ће сад моћи старост лгцепо провести. Ако је и имао седамдесет и пет година и коса му сва осиједила, имао је он толико снаге и једрине, да није осјећао своју старост. — Претурићуја и стотину, рече својој дјеци, која су се била искупила, кад је удавао своју поитедњу кћер.