Zora

оА'

3 0 Р А

299

— Нисам им'о мозга! — рече... -— Био сам махнит! . . . Халали ми, јање моје; Бог ти дао селамет и свако добро! Па јошјаче притиште оне димије и поче да се с њима разговара. 0 башчи више ни мислио није. XVIII. Други дан, пошто је Махмут-агу задесила несрећа, изишао је Алија у чаршију. Он се сада прилично опоравио, те и ако је изгледао још блијед, због губитка толике крви, ипак се осјећао здрав и могао је радити као и прије. По своме обичају, он није могао да љењује, него је одважно наставио оно, што је почео, а тим више, што му се дружина знатно умножила, нарочито од онога дана, од када и Јусуф-ага дође њему и помири се. Овај стари ага и ако није још могао потпуно да разумије млађарију, ипак је почео мало по мало, да појима, шта они хоће, те и ако није био занесен поборник, а оно није сада био ни противник — и то је било доста. Он је непрестано хвалио Алију као јунака и „поштена момка", те му је и на тај начин прибавио неколико старијих присталица. Први хабер, 1 ) што га је Алијау чаршији чуо, било је — Еминино бегство. То му исприча Ђул-ага, а потврдише и многи јарани и сви бијаху неописано весели, ради Махмут-агине несреће. Они су били тврдо увјерени, да ће и Алија дијелити то њихово расположење и жестоко се зачудише, кад на његову лицу не опазише никакве промјене, због тога хабера. Он само климну главом и замисли се, а затим се горко осмјехну.

') Глас.

— Ја сам се и над'о томе!, рече. — А видите, није то само Махмут-агина срамота, него и наша . . . Какви смо ми момци, какви ли смо људи, кад пушћасмо, да нам испред носа одведе дивојку, па да нам се смије иза леђа? Ми смо криви, што му нисмо пребили ноге, па да видите, би ли онда тако учинио .... На ове ријечи сви јарани оборише главе. Сви су увидили, да Алија има право. Њима се допадоше његове ријечи, а још више његова племенитост према једноме од најљућих непријател>а и противника. Чак и Салих-ага, кад је чуо за те ријечи, казао је, да је Алија „кршан" момак, а дотле је против њега просипао свакакве псовке, као и други. Он није могао да отрпи, а да не оде Махмут-аги. — Знаш ли шта ти Алија говори? — запита још са врата. — Свети ми се! — рече Махмутага. — Томе сам се и над'о . . . — Јок! — дочека Салих-ага. он баш говори липо. И потанко поче да му прича све, што је чуо. Он је причао полако, све развлачећи ријеч по ријеч, а Махмут-ага слушао га је са напетом пажњом. Кад је Салих-ага свршио, Махмут-ага само уздахну. — Је ли то све истина? — запита. — Истинска истина. Махмут-ага се, са два прста, ухвати за бркове, па онако, преко зуба, промрмља: — Чудо ми је! . . . А ја сам њега само злим задужио .... А, валахи, немамо много младића к'о што је он .. . Плах је и ангир, ама је чиста срца . . . Ето то се сад види. — Тако и ја велим, — речеСалихага, — па се сад вазда кајем, што с Муј-агом онако учинисмо. 2*