Zora

300

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

— Онда су нас шејтани на зло навели!... Нисмо имали памети ни мрве . . . Јадан Муј-ага! Ту обојица ушутише. Махмутага једнако мељављаше бркове међу прстима, а Салих-ага грискаше нокте. Док, у тај час, одјекну са мунаре јасни глас мујезина „ Алах екбер".. .. И обојица се подигоше, да узму абдест. Од тога дана, Махмут-ага је, што 'но ријеч, „положио оружје." Међу свијет излазио је врло мало, а и кад би изишао, или је шутио, или је говорио о каквим ситницама. Нити Алију, нити Ибрахим-бега није узимао у уста. Шта више за овога пошљедњега није хтио ни да чује, те су га ради тога, сви његови пријатељи штедило и, у његову присуству, чували се, да спомену бегово име... Па и хвалење и истицање самог себе досадило је Махмут-аги, те је свакоме изгледало, да ово више није онај човјек, него са свим други: нов и готово непознат. Још му је најмилије било, да вјечито пуши и да пије црну кахву, као да је тиме хтио да разгали оне црне мисли, које га толико тиштаху. А када није био у друштву, тад је најрадије ишао у своју башчу и тамо радио. Садио је и каламио младе воћке, окопавао „оџаке" и сијао разна сјемења од поврћа. Поред тога, врло се је често бавио око дватриулишта. 1 ) Зујање пчела веома му је годило и он је могао по читав сахат, подбочен на једну руку, гледати, како улијећу и излијећу кроз оне мале рупице при дну улишта. Он се је с њима и разговарао: тепао им и корио их, као да је увјерен, да га потпуно разумију ... Кад би сунце припекло, или кад би се уморио на послу, тад '•) Кошнице.

би сио под гранату мурву, 1 ) да се одмара на трави. Затурио би руке под главу и тако бленуо више себе у лиснате гране мурвине дуго и дуго .... Читави ројеви мисли мотљали су му се по глави и он није био у стању, да их скупи и прибере. А кад му је, на крају крајева, и лежање дотужило, устао би, запалио лулу и ходао покрај оџака, мумлајући, климајући главом и мичући рукама, тако, да, кад би га ко год са стране посматрао, мислио би, е се са неким разговара. О сиромах! Колики ли је терет носио на души. XIX. Једнога дана одјекну глас кроз читав Мостар, да се је из Стамбола, са огромном војском кренуо моћни Сердар Екрем-Омер-Паша, да умири Босну, у којој се узнемирени духови сасвим узбунише . . . И овај глас потресе свакога, — и старо и младо ... Као што сироти сел^ак страхује од мутних и црних облакова, кад се љети, потмуло роптајући, почну мотљати небом, да му не донесу град, који ће му сву љетину уништити, тако су се сада готово сви бојали велике војске султанове. Јер није сумње, да ће ова иста војска, након свога силовања у Босни, походити и кршну Херцеговину, пошто се у Стамболу дознало за херцеговачке незадовољнике и. противнике Османлија, а и сам моћни Али-паша био је оцрњен као такав. Чудновато је сада било погледати оне, прије ведре и поносите старце, како забринута лица иду чаршијом и ту се сретају један с другијем и тихо се дошаптавају, замишлЈено климајући главама и узвијајући обрвама. Многи нијесу смјели ни да изађу из

1 ) Дуд.