Zora

3 0 Р А

301

кућа, него су их туде примали пријатеље и затворени у собу, између четири зида, повјерљиво се разговараху. Па и млађарија није више онако обијесна као прије. Истина, нашао би се који, да накриви Фес и безбрижно прође чаршијом, ама већина их иду озбиљни и кротки. Алија је тога дана био на селу, те су сви жељно очекивали, да се он врати, те да чују и његово мишљење. Његова ријеч била им је најмјеродавнија и они, и ако су толико страховали, нијесу хтјели, нити су се трудили да шта мисле или предузимљу, док он не дође. — Он зна, шта ваља радит', говорили су сви, па су му поручили, да не оклијева, него да одмах долази. Међутим је и љубимац Али-паше, Кавазбаша, сам у себи смишљао, да ће бити најбоље ако Херцеговци дочекају султанову војску; — али ни он није хтио да се истакне до доласка Алијина. А сам Али-паша није био вољан ништа да предузима, него је читаву ствар повјерио Кавазбаши. Другога дана, врло рано, дошао је Алија. Кавазбаша га је дочекао у кући, те прије, него што је и отпочинути могао, исприча му све, шта је у ствари. Алија се осмјехну. — Па липо је то, — рече. — Шта мислиш? Како? — запита Кавазбаша, и ухвативши се за браду, погледа у њега. — Тако. Сад треба да се познамо и огледамо. Јали да постанемо господари, ја да останемо робови. — Па шта велиш? • Алија устаде и дохвати пушку. — Велим, да се побијемо са ОмерОхМ. Док су нам главе на раменима,

он неће у Херцеговину! А ако изгинемо, — онда и нема ништа. — То сам ија мислио! — Кликну Кавазбаша весело. — Побићемо се, јакако. Зар поред нашега паше, да нам неко други заповида?.. . Јок! . . . Док је он у животу, његакара ћемо и слушати, а више никогакара! — Тако је! И обојица заједно кренуше у чаршију. Као што већ рекосмо, свијет је жељно очекивао, шта ће Алија рећи... II сада, кад се он појавио, дочекаше га, као некога господара, коме су сви потчињени . . . А Алија весео погледа од једнога до другога, па се малко накашља... Сви готово зауставише дисање, јер су знали, да ће сада говорити. И он поче: — Ех, ево нам господара из Стамбола! — викну. —Безбели они тамо мисле да смо ми дица, коју треба добро ишибат'. . . К'о да ми не знамо шта радимо и к'о да немамо свога господара. — Тако је! — изустише неки. — Ја. Па ако нам дођу, онда ће од нас бит' свашта. Ви знате какви су они . . . Ни један наш неће се наносити главе.... — Ја . . . — Ама ми не дамо тако! Ми ћемо се бранит' и погинут' к'о људи. Дочекаћемо их, па ко зна чији ће бит' мејдан! ... Ја велим да се бијемо и нека нас води Кавазбаша Хоћете ли?. . . — Хоћемо! — гракнуше сви. И ужурбаше се као пчеле. У један час, сваки се измијени и мјесто првашње бриге и страха, на њихову лицу огледаше се сада одважност и жеља за бојем. Сви почеше да се љубе и да се братиме, те се заклињаху, да попустити неће, док ИМ и