Zora

3 0 Р А

315

Наука се, колико јој то допуштају ограничене моћи љз'дске, стара да репродукује позитивна факта, истина, без украса, али искрено, не водећп рачуна о времену и мјесту. Ради овога она наилази на велике и мучне препрјеке. Умјетност, напротив мора тражити једну особиту црту оригинала, да би дала жпв утисак. Умјетност нам донекле, пружа куд и камо јачу, живљу и јаснију импресију каквог непознатог предјела, него ли ма какви опис. У књижевности је стијена стијена, а у сликарству она мора бити илп од гранита или од лискуна, али не ма каква стијена. Умјетници су одавна признали потребу учења анатомије, па је она по умјетничким академијама и предавана, а изучавање осталих природних наука постало је потребно тек од скора. До данас се писало и о сликарству, и о вајарству и о неимарству. Према томе овдје није од потребе исписивати које од њпх већих заслуга има. Неимарство пружа не само велико и интенсивно задовољство, него оставља утисак нечега идеалнога и надчовечанског. Г-ђа Сгаел рекла је, дајој неимарство личи на „залеђену музику", а каква лијепа саборна црква на „мисао у камену", чији су прозори провидни зидови дивних боја. Кореџио је казао: да пјесници ријечима сликају, а остали умјетници кроз своја дјела говоре. Ови пошљедњп су много срећнији, Јер један поглед на њихово дјело, слику или стату-у, даће вам много јаснију и живљу идеју онога што се хтјело, него ли што би један пјесник био у стању дугим списом то постићи. Поредтога сликарство, вајарство и неимарство имају ту особиту црту, што за његово разумијевање није потребно знање странихјезика, њих могу разумјети сви образовани народи. Поред тога, и са практичнога гледишта, сликарство у ширем смислубоље је. У једном говору своме Фредерик Лајтзе обраћа пажњу слушаоцима да треба с дана на дан све више изучавати сликарство, ако

се мисли да благостање у земљи цвјета; јер се,вели он,супарништвоЕнглеског и других народа на пољу индустрије, које се унеким гранама ове, претвара у праву борбу за живот, не преноси више на каквоћу материјала и солидност израде, већ нарочито на умјетнички укус и љепоту цртежа. Највећа услуга, коју умјетност може учинити човјеку, јесте не само да му дадне моћи да искаже своје најплеменитије тежње него и да дисциплинише своје емоције. Умјетност и наука су двије сестре, или боље брат и сестра. Задаћа умјетности, донекле, личи на задатак женин. Она је позвана прије да живот украси љепотом, а рад претвори у радост, него ли да узима удјела у мучној борби живота. У науци очекујемо увијек цапредак, што је и природно, али не и у умјетности, међутим, Џ. Рејнолдс тврди с убјеђењем да ће у будућности умјетност толики напредак учинити „да ће најљепша слика данашња изгледати као дјело каквога почетника", можемо се надати да ће у тој мјери учинити напредак и наша моћ за уживањем у сликама. Неко је рекао да пјесник мора стварати укус за своја дјела; донекле се ово може примијенитп на све умјетности. Данашњи су умјетници измакли од својих претходника само у томе, што ми, преко њих умијемо интензивније гледати и осјећати љепоте природине. Прије Турнера, мени се тако чини, сликање предјела, па баш и код најславнијих умјетника, сгајало је далеко ниже од сликања ликова. Џ. Рејнолдс прича заГенсбуру-а даје на своме столу правио модел предјела од истуцана камена,сувих трава и комадића од огледала, па са тога модела „сликао, увелачавао и стварао стијење, дрвље, воду." Он спори мудрост оваквоме поступању, и вели: „ја остављам позванијим од себе да цијене то"; и, најзад, он никоме не препоручује ову методу, коју сматра прије као судбоносну него ли као корисну. На слици Сеикс и Алцион одВилзона,који је по тврђењуКунингхема,саГенсбуру-ом 4*