Zora

3 0 Р А

321

К Н Е 3 С Р Е БРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја. С руског преводи Вукосава ИванишевиЂева. (НАСТАВАК)

си ти? упита га један царе.ДБОрац. ШЈ- — Је ли ја ? — рече он, па се 'Иу мало осмјехну. ј —- Ко си ти ? поновише му питање. — А Митка! одговори он добродушно, и као чудећн се питању. — „Хвала ти јуначе, рече му Моразов. — Хвала кад хоћеш да браниш правду. Ако побпједиш, знаћу те наградиги. Још ми није све разграбљено, хвала Милостивоме Богу, имам те чијем наградити! Хомјак је видио Митку на Поганој Лужи, када му је тољагом коња убио, па мјесто да се на њега навали Митка пригњечи свога друга. Онда у боју није му Хомјак лице разгледао, а на Митки и нема иичега особитога, тако га Хомјак не позна. — Чиме ћеш се бити ? упита га један бојарин, јер Митка није имао ни оклопа ни оружја. — Чиме, је ли ? рече Митка и окрену се да упита гуслара за савјет. Али овај сигурно бјеше промијенио мјесто, јер га Митка нигдје не угледа. — Добро — рече бојарин — узми оклоп и сабљу, па на посао!" Донесоше му сву ратну опрему. Узалуд се Митка старао, да провуче руке кроз рукаве од оклопа — али неможе, па и сам калпак био му је тако узак, да се једва држао на врху његове велике главе. У новоме одијелу бјеше се Митка сасвим збунио, једнако се окрећаше десно и лијево, не би ли опазио гуслара. Гледајући га стаде се цар гласно смијати, затим опричници, па онда и сви гледаоци удрише у смијех. — Шта се кесите? рече зловољно Митка — и без Ваше ћу капетине и гвоздене кошуље ударити ено нз онога! Он показа прстом на Хомјака и згули оклоп.

Опет свак у смијех. — А чиме ћеш ударити ? упита га бојарин. Митка се почеша по затиоку. -— Ја бих тољагу! отегну он. — Ама какав је ово блесан ? завикаше опричници. Откуда је? Зар ти, магарче, мислиш, да се ми као сељаци тољагама тучемо. Али се цар радо забављаше Миткином спољашњошћу, па га не хтједе отјерати. — Донесите му тољагу! рече он нека се бије како зна. Хомјак се увриједи. „Господаре, не допуштај сељаку да ме срамоти; — викну он. — До сада сам ти вјерно служио, али се са тољагама најесам био! Цар бјеше врло расположен. — Ти се бори са мачем — рече он — а овај како зна, по своме. Да видимо како ће сељак одбранити Морозова! Донесоше неколике тољаге. Митка их прегледа, па се обрати право цару: —- А нема ли потврђе ? упита он Флегматично. — Донесите му! нареди весело цар. До мало се нађе у Миткинијем рукама огромна тоЉага, коју као од шале однекле извалише опричници. — Је ли згодна? упита цар. — Па ето — рече Митка — можда Јест." Он је узе за један крај и махну њоме, ради пробе, по ваздуху тако снажно да их вјетар около запухну и диже се прах као од вихора. „Види ђавола! зачудише се опричници. — Стој, заповиједи царХомјаку, затим рече подругљиво — да видим знаш ли се уклонити од сељачкога ударца. Миткине стидљивости нестаде. Он засука рукаве, пљуну у шаке и стаде замахивати тољагом, гледајући Хомјака.