Zora

322

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Чујеш ти, држи се! рече он одлучно. Ја ћу ти дати дјевојке красти!" Положај Хомјаков бјеше заиста тежак, према Миткиној снази и тољаги. Гледаоци му се стадоше подругивати, држећи Миткину страну. Цар гледаше са радозналошћу. — Отпочињите бој! нареди он, кад виђе како се Хомјак колеба. Митка диже тољагу више главе и стаде је кружити у ваздуху, скачући на Хомјака. Узалуд се овај старао да дохвати Митку сабљом, доста му је само било уклањати се и извијати испод тољаге, која је шарала вевелике кругове по ваздуху. Митка је био неприступачан. На велику радост гледалаца и цареву забаву Хомјак се стаде повлачити натраг, мислећи једино о спасењу, а Митка продужаваше са међеђом вјештином скакати и кружити тољагом. — Ја ћу ти дати драгу ми красти! говораше он са све већом јарошћу, старајући се да дохвати Хомјака по глави, по ногама, куда било. Публика одобраваше усклицима. —-Тако!Тако! Брани Морозова, брани пракду! Али Митка не мишљаше о Морозову. Хоћеш ли ми драгу красти, а? подвикиваше он, замахујући и гоњајући Хомјака, који се испред њега савијаше на све стране. Многи ближи опричници морали су се сагињати да се спасу од тољаге. Наједанпут зачу се ударац, Хомјак одлети далеко и прући се по земљи. Сва пољана весело усклпкну. Митка се одмах навали на Хомјака, и стаде га душити. — Доста! Доста! завикаше опричници. — Господару: рече забринуто Маљута цару — Нареди да се овај ђаво ухвати. Хомјак је најбољи опричник. — Хватајте блесана! завика цар Опарите га врелом водом, али жива оставите! Хомјака нађоше мртва, и док општа пажња бјеше обраћена на његово модро

лице, до Митке се нађе гуслар, дрмну га за лакат, и пришапта му: — Хајде са мном, блесане! Бјежи док је глава на теби! И обадвојица се изгубише у народу. Глава XXXII. ЈС©РИ-г®Н ЈЗ ,ЈЛ8]8Ж€Ж@Г\Ж, Цар нареди, да зовну Морозова. Сва се пољана утиша, очекивали су, шта ће сада бити. — Бојарине Дружина! рече свечано Јован, и диже се са свога мјеста — ти си се оправдао помоћу Божјега суда. Бог ти је помогао и уништио твога непријатеља, зато те и ја заборавити не могу. Без моје дозволе не одлази из Слободе. А сада доведите ми Вјаземскога! Он му приђе и цар га мрко гледаше. — Ато! —• рече он — ти знаш, да се ја тврдо држим моје ријечи. Рекао сам да се онај, који буде" побијеђен умртви. А твој се замјеник није одржао, Ато! — Па што, — одговори одлучно Вјаземски — нареди нека ми главу одсијеку. Цар се злобно осмјехну. — Зар само то ? Било би доста за изгубљен двобој, али ти ми одговараш за још једну ствар. Маљута, дај овамо онај коријен. Маљута му предаде онај гајтан са коријеном, што га је збацио са врата Вјаземски. — А шта је ово ? упита он, гледајући у очи Вјаземскоме. Кнез хтједе да одговара, али му цар не даде. — Лукави рабу! — викну он тако грозно, да свакога прође језа — лукави рабу! Ја сам те себи приближио, ја сам те узвисио и наградио, а ти, шта си учинио? Ти си у своме нискоме и прљавоме срцу намислио, да мени до главе дођеш, мени, цару своме, зато ли си се у опричнике уписао ? — Шта је опричнина ? продужи Јован гледајући по народу и дижући