Zora

338

НОЂНА ПЈЕСМА

На једну жељезничку станицу на западу Монархије долазио је јутарњи воз из Швајцарске у шест сати. На перону бјеше окупљено мноштво чекалаца са великим пртл^агом. Господин Павле Павловић, богаташ и аристократа из наших сјевернијих крајева, чекао је такођер воз из Шеајцарске. Био је сам, а бавио се у једном кантону преко љета у долини Алпа. На том возу сукоби се ненадно са дром Станојком, који је долазио из Француске. Њихов сусрет бјеше : веома топал и пун радосног изненађења. На непријатну причу Павла Павловњћа о догађају који се лањске године збио у купатилу, одврати доктор Станојко: — А чујте, молим Вас, сад моју исповијест. Моја жена, коју сам презрео због својих сумња и коју сам уклонио прије двијегодине; која ме

је испунила због тијех сумња најцрњим мишљењем о слободи женскиња дотле да сам, по примјеру Аристотела, почео да заступам ропство, —• а не само то, него и да презрем њен спол ... та жена лањске године била је жртва мојих сумња. Увријеђена мојим понашањем и тиме понижена пред свима, па чак и својима, она не бјеше у стању да сноси свој положај. Не могавши ме ни својим потоњим писмом увјерити о својој недужности, једне ноћи спрала је свој стид отровом. Она је сад мртва. Ја сам, драги пријатељу, у највећим боловима под бичем своје савјести. Не, жена је ипак идеалан дио људства! И ви, који је некад најодлучније заступасте а ја исто тако нападах, измијенили смо своје улоге. А докле међ људима и женама буде овако злијех искустава, улоге ће се увијек мијењати и питање остати неријешено . . . Чудан је то свијет, мој драги пријатељу! .. . Ј. А. Дучић.

'^ОЋНА

ПЈЕСМА

7

уцнимо се топло нек звекну пехари Ко бујица хитра нек се радост вине, ^ И помамна свирка и спомени стари И сладосна пјесма из глухе давнпне. Жељна ми је душа да ко тица оде Изнад гробља пустог у небо азурно, И у рају миља снова и слободе Заборави боле и чезнуће бурно.

Ни сјећат се нећу, о невјерни друже, Још њен пољуб да ти на уснама гори... Пјевај! Жарке пјесме док с чашама круже, Само о њој више нит пјевај нит збори; Јер би наш'о слова врх чела ми мрачна Да сјају ко вршак мог љута ханџара, Гдје другарска љубав као дуга зрачна Са освете громом по њему се пара. —«——*-

Јок;ш А. Дучић.