Zora

3 0 Р А

337

Но доктор Станојко као да очекиваше те потоње ријечи пак упаде. — Стара је то ствар, пријатељу, али набројте ми, молим Вас још који примјер. У историји свијех вијекова колико је забиљежено тијех имена који су у стању да стану поред оних изузетака. Одлучите њих десет, двадесет а камо даље . ■ . Зато нашем дому, нашој породици, друштву, држави, не отимајмо мајку, родитељку, садруга мужевљевог, његовог најјачег помагача на послу који је основ цијелом поредку — на послу у оснивању породице. Штитимо је што више од вртлога страсти које су изван домаћег огњишта; не заражујмо их животом салона који је често пута отменој женској само појаца њених тврдих убјеђења о својим лијепим својствима; не стављајмо на коцку њене страсти које су и тако сав живот њен.... Не тежимо за злијем теоријама дазз Меи или њиних сурогата, па смо сачували кући њеног доброг духа, дјетету мајку, мужу друга, држави и друштву најидеалнијег радника у најузвишенијој радионици .... Моје је мишљење —■ оковати жену. На то нас упућују њене дтрасти према којима је она слаба и ништавна. Ваља — настави доктор Станојко мало нервозније мало мање бити сентименталан према сполу који друго не заслужује . . . Овдје застаде. Осјетио је да избија из њега један јак млаз антипатије према онима о којима хоће да дадне хладан и објективан суд. Са оваких разговора који су веома чести, обични и једнолики међу мушкијем који у овом питању обично заузимљу само два становишта — двије крајње противности, пријатељи Павле и др. Станојко пређоше са теорија. Из даљег разговор Павле је сазнао да је теоријама др. Ста-

нојка узрок одиста горко лично искуство. Његова жена, која бјеше и млада и отмена, испуњена такођер најсмјелијим појмовима о еманципацији, као некад и сам др. Станојко, не бјеше дуго времена с њим. Он је становао у Србији; она у Угарској код својих. Но мјесто разувјерења, он је приписао само зло искуство свог пријатеља његовом увјерењу против правичности према женама. Вече је међутим било у велике. По пучини и обалама пао је сумрак, први благи и провидни приморски сумрак. Шум мора мијешао се хармонично са шумором вјетрића, који залађиваше с мора и шушташе у гранама високих платана на рубу морском. Госпођа Павлова за то је вријеме приближила се њима. С њом је ишао и њен пратилац, носећи преко лијеве руке њен огртач и забављајући је, по цијелом изгледу, врло неуморно и усрдно. А тад свих четверо пођу према великом хбтелу, који се виђаше с друге стране густијех вртова, у којим рађаху наранча, смоква и маслина. Послије неколико дана отпутовао је др. Станојко, раставши се са Павлом и његовом младом, отменом госпођом веома љубазно и с најљепшим жељама. Но иослије његовог одласка збио се у купатилу Н. један немио и необичан догађај који је узнемирио све госте: једног раног јутра бјеше нестало младог поручника а с њиме и госпође Павловице. Брзојавним путем несретни муж дознао је, да је њихово бјегство путем према Венецији. Његова туга бјеше голема, а његов стид неограничен. Наскоро затим, напусти и он купатило и оде у домовину. 2