Zora

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 127

(хоће да пође па опет застане) Шта, није зора?... Месец се рађа Из црне магле, нотњег захлађа Споро се диже... Голгота спава, Оскудно, бледо он обасјава Немог стратишта усамљен кут Ал' што је мутан ко да болује, Што се не миче, што се скањује Излазећ доцкан на ноћни пут?... Гле, бледо лице крв му облива, Гле, ено људске црте добива:

Склопљене очи, образи бледи, Чело му венац трнови зледи (заклања очк рукама) Боже! Ох, не гледај ме жалосно тако Ох, не праштај ми — у пако, пако! (тражи нешто очима) Ено проклете смокве где стоји, Нек она буде крај мука моји' Крвави Јуда, ускори ход: Неплодној смокви ти буди плод! (оде нагло). ЈЛилеШа Јакшић

После двобоја — Тјранковкнски *) —

вобој је био свршен. Наш јунак Маслов, лако рањен у леву руку, позове мене и свога другог сведока Дебељског на доручак. Лекар му препоручиваше мир; али он изјави да није ни мало узнемирен и да не осећа болове у рањеној руци, те дођосмо у његов стан, где нас је спремљени доручак већ чекао. — Наредио сам да се приуготови доручак, рече Маслов, да се послуга не би двобоју присетила, иначе би га мој стари слуга Семјон извесно спречио, па ма то било и помоћу полиције. Али ето Божја је воља да данас боље доручкујем него обично. Изволите, господо, служите се. Најпре по чашицу коњака, да се окрепимо од данашњег напора. У ваше здравље! — И у твоје! одговорисмо и куцнусмо се с Масловим, па прионусмо на јело. 0 доручку водио се разговор и није; али кад запалисмо цигарете и стадосмо сркутати вино —- ућутасмо као заливени. Мени и Дебељском није било право што је баш наш

јунак рањен у двобоју; а били смо му и противни, јер му мотив не беше довољно озбиљан. Маслов је приметио и разумео наше нерасположење, па прекиде ћутање речима: — Вама као да није право што сам се тукао са Суховим ? — Мени се не допада што је она ту умешана, одговорих му искрено. — Чорт знајет, прихвати Дебељски по свом обичају, и мени се некако не свиди, то јест, управо рећи, та да, оно тако је кад је ствар доведена била до питања о части .. . Испимо боље још по једну, па да идемо. У здравље! — Кад је тако, господо, ја сам дужан да оправдам мој поступак, а то ћу учинити ако вас боље упознам с мојим односима са Жилијетом. Молим, саслушајте ме: Зачудићете се кад вам речем, да нас је политика у додир довела! Говорили су ми, да је она сумњиве прошлости; али ја нисам у све веровао, а и она је то упорно порицала. Знао сам и да се креће у круговима журналиста — надничара, ко-

*) Ово је одломак из једнога већега романа.