Zora

Стр. 158

3 0 Р А

В Р . У.

У погрди наших дана, То нам тешке јаде блажи, Кад за Српство странац пита И врлине срлске тражи, Па садашњост грдну нађе, 11уну мржње, греха, злости, Нек се спусти, па их тражи У витештву, у прошлости. Јер су тамо српски дани Вечном славом обасјани! ј- Јјл. ЈУ!. Јобанобић.*)

Ду^ вредоена сад је така

Г \ азда Марко купио кокош. То, до душе, није никакав важан догађај кад газда Марко купи кокош, јер газде обично и купују кокоши. Али та кокош није била као што су остале кокоши, него некако љепша, Финија, госпоснија, — управо као да је из инштитута дошла ■—• кокош. Црнкасто перје њезино, осуто крупним, бијелим пјегама, чудновато се сјајило (особито према сунцу), па газда Марко и са разрогаченим очима не може довољно даје се нагледа. Метнуо је поред себе, милује је, па се мисли и премишља: или би је задржао у дућану, или би је, себи на жалост, однио кући?... Но није само газда Марко уживао у томе, што је тако лијепа, него и томе, што је то баш кокош, а није пијевац. А он је мрзио пијевце из дубине душе. Мрзио их је прво због тога, што пјевају Фортисимо, а и због тога, што имају пасију да пјевају пред зору, кад најслађе спава. Само име чијевац газда Марко није могао

ии ирича ни слика — Свет. Т^оровкћ —

да чује, Спомените му шта год хоћете само немојте пијевца, ако нијесте ради своме белају... Чак и школску дјецу, ону што пјевају у цркви он није звао као и остали свијет пијевцима, него кањаринама, а „Врача Погађача" вратио је само за то, што му се један сарадник потписивао Кукурику. Елем он се дуго смишљао и премишљао о кокоши. Пребрао је у памети све своје пријатеље, — разумије се, газде, — и разабирао: шта који држи у магази. Један држи мачка, други мачку, трећи и мачка и мачку, а нико не држи кокоши. Наравно, да ни он не би смио бити изузетак, јер би на тај начин дао повода злим језицима да којешта говоре. Ријеши се —■ и лијепо, под пазухом, однесе је кући. Чим је полако, као бојећи се да је не разбије, пусти испод пазуха, одмах јој престави ново пребивалиште т. ј. омањи ћумез, показа јој

*) Ова, још нигдје негатампана пјесма, била је намијењена календару Неретљанину , те нзгубљена. Ових дана нашао је г. Ћоровић у својим рукописима и уступио „Зори". Покојни Влада писао је под утиском Рајка ои Расчне, па је отуда и носвећсна његовом автору. Ур.