Zora

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 159

авлију и милостиво јој дозволи, да се свуда шетати смије, осим по софи, куда је посијао некакво сјемење. Сретан и задовољан легао је газда Марко а још задовољнији устао, пошто је цијеле ноћи сањао само о кокоши. Кад протра очи, он помоли главу кроз пенџер, да види: гдје је?... Била је на дувару... Прво јутро, па се већ услободила да ускочи на дувар! —■ Бадава, одма се види Финије чељаде, — промрмља газда Марко. — Није то, брате, к'о обичне наше паоруше. А знате ли, зашто је кокош ускочила на дувар ? Управо за то, што нигдје није било пенџера, а дјевојка као дјевојка, — нарочито Финија, не може никако без тога. Мораде се, дакле, задовољити и са дуваром, па да одатле гледа пролазнике и да мало проашикује. Њезина радост нагло се повећа, кад под дуваром опази овећу гомилу ђубрета. Она је добро знала, да се пијевци најрадије купе на ђубрету, — ради чега су и у пословицу уљегли, — па је мислила да и овдЈе држе своје саборе, или ако не то, а оно барем сједнице. Преварила се! Чекала је дуго и дуго, па није дочекала ни једнога. Није ни посумњати могла, да је и томе крив газда Марко, јер за љубав његову ни комшије му нису држале пијеваца. Све јој дакле узалудно!... И она чисто осјети, како је због тога поче бољети срцс... Лијепо као да неко бургијом заврти кроза њ. И обори главу, па дубоко уздахну: „шта ћу јадна ја на св'јету сама?" Уздах јој, некако, бијаше и сувише гласан, те одјекну на далеко. А најјаче одјекну у ушима једнога кицоша — пијевца, који чепркаше испред ћумеза чак у десетој авлији. Он се трже, клепну крилима и хитро узлети на једно дрво: неби лп одатле

опазио ту младу усамљеницу. Ма да је била доста далеко, бистре очи његове ипак је опазише. Тога часа амор одапе стријелу и она се заустави у сред срца кицошева. Не знам је ли га то заболило или није, тек он осјети и дрекну из свега грла: — Мили Боже краснели ђевојке! Па, истога часа, полети са дрвета, скочи на једну кућу, па на другу, на трећу и за час се створи код лијепе кокоши. — Ево мене, па да ниси сама, — крикну јој и затресе својом лијепом крестом. Кокош се чисто зачуди овако слободном понашању, па отскочи мало у страну. — Молим, шта желите?... Нисте ми се још ни преставили. Он је зачуђено погледа: — А шта је то ? — Нистеми казали вашега имена. — Ја немам другог имена него пијевац... Зову ме и кицошем, али то је надимак. Ја сам пијевац и ништа друго. А, најпошље, што ће ти моје име? — То је ред... Тако се преставља. Он слегну крилима. — У нас није било тога обичаја. А иресшавиши се значи у нас умријети, заковрнути. Кокош га погледа мало боље. И ако не бијаше најпристојнији, али тек... тек бијаше лијеп... То је, у неколико, освоји и она се ријеши, да мало прокакоће с њиме. — Лијепо вријеме, — поче. Он тресну крестом. — Не разумијем ти се много у вријеме, ама знам, да си ти лијепа... Нема ти у мене тамо амо... Ја хоћу да сам одма на чисто. — А шта то ? —• Да се узмемо... Ја имам још три жене, ама ми ни четврта неће бити на одмет.