Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 65

гим местима која такође описују оно што је претходило истрази, то је чинио. Таква су места: први владичин монолог, писмо владичино везиру и појање Вука Љешевоступца (Чево равно, гнијездо јуначко, итд.,) и ми ћемо се и на њима зауставити. Први владичин монолог (ја га поредим с првим колом и истичем однос између њих,) садржава целу турску историју, представља оно лагано и поступно снажење Туракадокје наша држава ишла распадању, показује припремање оне бујне силе која је нас на Косову немоћне затекла; он истиче турски моменат који је од битна утицаја на нашу историју, објашњава Турке да можемо Србе разумети, и тиме даје кључ разумевању првога кола које српску историју садржава: он је управо увод у ово и увод у сва кола. Писмо владичино, даље, истиче пропаст турску, онај одсудни тренутак кад је ова сила први пут уздрмана, оно кад одиста „обрнуше кола низа страну", а то је, пазимо добро, било при опсади Беча, 1683, дакле после Шенђерове инвазије (1623) а пре опсаде Новога (1687), и због тога ово писмо стоји у Вијенцу између кола која ова два догађаја певају, између четвртог и петог. Појање Љешевоступца, најзад, које описује једну битку на Чеву из 1688'стоји, погледајмо и овде на распоред, логично и природно иза петога кола: битка је ова за годину дана доцнија од новске опсаде. Ова три места, дакле, не стоје независно од кола: једно је увод у њих, друга два су допуне, сва заједно чине једну целину

1 За овај бој на Чеву, Г. Решетар казује у свом коментару: „не знам који је то бој био.'' Г. Лавров, стр. 315. каже: „Вук Љешеиоступац пева битку на Чеву 1688 године." — Узгред буди речено, могао би се човек запитатн колико је оправдања имао Његош кад је Љешевоступцу дао да каже: Чево равно, гњијездо јуначко а крваво људско разбојиште, многе ли си војске запамтило. На Чеву јесте било бојева али нарочито после 1702; је ли их, и пре те године, било толико да ове речи изгледају оправдане у устима једног Даниловог сувременика? То нек реше историчари.

с њима. Ова места допуњују кола, уплићу се у њих, везују за њих логично и хронолошки, улазе уједан систем с њима, и одржавају једну беспрекорну поступност у оном низу историских момената који претходе истрази и припремају је. Оно, дакле, што смо за кола рекли, и на њих се односи. Сви ти моменти историски, они из кола као и ови други, изазвани су моментом истраге и увучени у спев поводом ње; свима њима истрага је циљ, мета, тежња, уток, крај'. Цела слика прошле историје коју сва ова поменута места пред нашим очима развијају и разастиру, служи као грандиозна апотеоза великог догађаја који је Његош узео да прослави. Ајдемо још даље. Оставимо и владичине речи и Љешевоступчево појање, па пређимо на песме сватова и помен који игуман чини јунацима: и ту се славе дела диспаратна од истраге, и ту јунацн који у њој нису били. Али ни ту Шегош није престајао мислити на истрагу, ни та места није залуду унео. Он је, досад смо видели, оцртао цео склоп историских догађаја који истрази претходе, да њу као тежиште њихово изнесе; он ће и друге догађаје узети да њу као средиште представи. Истрага је прво ослобођење српско, треба и сва друга војевања за слободу унети у спев који је овом посвећен. Треба унети све јунаке српске који су се за слободу борили. Не само Обилића којега је Његош на разним местима Вијенца прослављао, него и оне који су се, после, посред општег притиска турског час на једном час на другом крају, борили за слободу: и старину Новака, дакле и Комнена барјактара, и Баја Пивљанина, и Лима знатног харамбашу, и друге; зато је Његош дао сватовима да ове јунаке певају, зато унео песме у појаву сватова. Треба, даље, и још пре, унети оне који су још не.посредније радили на ослобођењу српске земље, ма и најмањег крајичка њена: Стојана Јанковића, на пример, и Илију Смиљанића; зато је Његош дао игумну да и њих, са осталим јуна-