Zora

Стр. 6в

3 О Р А

Бр. П.

цима, при парастосу помене, зато онако и удесио тај призор игумнове радости. А кад, према природи ствари, није могао у Горском Вијенцу да опева и оне јунаке који су живели после владике Данила, али који су највећи део српске земље ослободили, данашњу Србију, Његош је ван оквира свога спева, у посвети наиме, нашао места за ослободиоце њене. Нису дакле, ти јунаци залуду поменути ; нису места где се они славе, залуду ушла у Вијенац: и сватовске песме, и игумново читање, и посвета, најзад, одговарају спеву који слободу слави. Сви су ти јунаци требали овој епопеји српског ослобођења: и Обилић, и Новак, и Смиљанић, и Карађорђе. Цела повест војевања за слободу дошла је да послужи као оквир црногорском војевању. И да подсетимо на оно што смо поводом кола рекли, та повест има исту улогу у Вијенцу коју и она претходна која је у овима изведена; њих две, у осталом, једно су исто на крај крајева. Цео тај блок српске историје ушао је у Вијенац да истрагу окружи. Све то што је Његош узео из разних епоха историје и расуо овде онде по Вијенцу, и што одиста изгледа непомирљиво с истрагом, ипак је у вези с њом. Све се то групише око црногорског ослобођења, све га то кити, истиче, увеличава; све се то у тај догађај улива, ту стиче, њему тежи, у њему усредсређује; све је то само због њега. Ту му је карактеристика, рељеф, сенчење, илустрација, стафаж, позаднина његова. Његош је ту поступао као сликар који, радећи портрет некога лица, уноси у дно слике и један пејзаж који портрету одговара и видније износи карактер овога. И да, на крају ове анализе Вијенца, још само један детаљ поменемо, јесте ли запазили какав је декор давао Његош појединим сценама, какво је доба дана свакој од њих одређивао као време у којем се дешава? Прва је сцена у „глухо доба ноћи"; остале су ноћу, али је ноћ ведра или се тек хвата сумрак („ноћ мјесечна" „смркло се, излази мјесец") или

дању, али, што ближе крају спева, све се чешће у зору сцена дешава („зора, је буде се и дижу" „зора је, дижу се, припашују оружје"); а последње две су у зору, али у оно рано зимско јутро, у оно свечано божићње, или оно најмлађе којим почиње ново лето. Па зар и то, и ако је ситница и скоро неурачунљива, није знак по којем можемо познати намере песникове и тежњу његова спева? Зар и то не указује на догађај: најпре тама, несрећа, пропаст, стање замршено, без излаза, а после све више светлост, све бистрија ситуација, све повољније прилике, и најпосле, зора, нађен излаз, раскрчено место, чистина свуда, нов живот, слобода? Једном речју, све, и овакве ситнице, и очевидни умеци: и кола, наиме, и песме које се индиферентно поје уз гусле или онако, и парастос, и посвета, и декор; све се то слаже са осталим што је у Његошеву спеву и све даје једну тежњу песникову, коју смо већ видели. И, да сведемо све, ми, ето, прегледасмо цео Вијенац, и појаве, и епизоде, и дигресије, и ситнице, и свуда нађосмо да је Његош сликао један предмет и одржао јединство његово а нигде не нађосмо да Г. Решетар има право. Биоград. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Тургењев о Пушкану Поштована Господо! Подизање споменика Пушкину, у ком је учествовала, коме саосјећа сва образована Русија, и на чију се светковину скупило тако много наших најврснијих људи, представника владе, науке, књпжевности и умјетности — то подизање изгледа нам као данак признања и љубави друштва према једном од најдостојнијих његових чланова. Потрудимо се неколиким цртама одредити смисао и значење те љубави. * Ову је бесједу држао И. 0. Тургепев при откривању споменика Пушкину, у Москви 1880.