Zora

Стр. 52

3 0 Р А

Бр. II.

прође кроз искусне педагошке руке и мере. — Никад нећу! обећаваше Гиле. Али Гиле није ипак у свему одржао реч— бар што се тиче јабука. Јабуке је све појео до теткине куће, и појео и није их ољуштио; а што се тиче оног првог обећања, реч је одржао, није више крао у чича-Јордановој башти. * —- Несретна деца, отпоче чичаЈордан свој монолог кад остаде сам. Лопови ниједни! Век ми изедоше!... Грехота, бре, брате! Ех, што си ја зборим! Деца су, деца, за тај грех не иска од њих Господ ни пол дан да посте; у рабош не реже, душу им не тражи!... Ама, теке, срамота; занатлијска, трговачка и чиновничка деца — па да краду! Резилак! Ех, какав резилак! Деца, су, деца, бре, брате!... Господ зар тако наредије у своју мудрос': да за чворци и за деца — резилак и срам и греј нема! — Што раде деца — што си виде од татка! Ете, тој си је ред у овај свет! А Гилов татко, зар беше побољи од Гила!? — Ба — беше исти овај Гиле! А што муку имашем сас њег' кад беше у Гилове године, леле, мајко! Па дође време, постаде човек господин, казначеј, море, стаде, да броји толке паре државске! Саг не краде воће! Тако је чича-Јордан извињавао увек дечурлију која му је и после тога досађивала и крала га, а он је вијао оном ужасном и дугом мотком или каквом још дужом, и претио, страшно претио, да ће их на мртво име испребијати. Претио само, али никад ни једно дете није ударио. Тако су они све смелији и несташнији бивали. Те зиме која настаде после ове јесени, чича-Јордан се решио да се остави пударлука и да потражи хлеба и зараде на другој страни. Али кад

настаде пролеће, њега занесе дах пролетњи и бехар и он опет поче баштованџилук и погоди се за пудара на другом крају вароши, надајЗ^ћи се, да ће те године бити мирнији, јер је мислио, да је подвалио дечурлији и да се сакрио од њих, па да га неће моћи наћи. Али деца к'о деца, — прокљувише и пронађоше га и ту. Каква радост настаде међу дечурлијом, кад им дође та радосна вест, да је жив њихов стари познаник чича-Јордан, и кад дознаше где и које баште он чува! Од тога дана друге су баште мирније биле, а чича-Јорданове врло често и врло добро похађане, јер где је чича-Јордан био, тамо су се и деца пресељавала за целу летњу и јесењу сезону. Чим их првога дана виде, а њему се смрче. Одмах се зарече, да ће кол'ко сутра тражити да га исплате, па да „Фаћа бели свет" како се сам често изражавао. Али није одмах учинио тако. Рек'о па порекао а, вала, није му то ни први а не би ни последњи пут било. И по томе би он ипак остао и свађао се и погађао с дечурлијом на дрвећу, пуштао их кућама, саветовао их и извињавао их пред родитељима, да се ускоро није десиО један догађај, због којег се и многотрпељивом чича-Јордану учинило да је већ и сувише. * Једнога дана осетио се чича-Јордан нешто нелагодан, болестан, па лежао у башти под трешњом којаје већ обрана била. Било то у половини јуна, таман стигле вишње. Спопала га ватруштина, онемогао па му се не устаје, него диже главу и погледа више себе унаоколо, неће л' опазити где свога Дила унуче своје, од свога сина Дојчина, које доведе ту скоро у Србију из Турске, „да не