Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 53

служи погану пшешку веру!" како се изражавао чича-Јордан. 1 — Диле, море, о Диле! викну чичаЈордан. Поћута мало, и очекне не ће ли се ко одазвати, али се нико не одазва. Тад се чича-Јордан подиже мало боље и погледа боље око себе доле, али не виде никог и ако чу звиждукање; подиже очи горе, окле му се учини да чује шушањ и звиждукање и опази дете на дрвету. — Диле, бре, чапкуне бре, а што се не озиваш кад те окам!? Опет никаква одговора ниоткуд, ни са земље ни из облака. — Диле, ћопеку ниједан, што ми једеш век, мајка те се зажелела; што не слазиш кад те видим кој си!?... Ела, поскокни там' до кладенац, те ми донеси воде, иска ми болна душа, ете, малко водице! Опет и једнако тишина, Диле и не одговара а још мање да се слази с дрвета. — Ела, ела, дете, послушај деду! Донеси водице, оћу да је пијем како ађијазму, свету водицу! А после може да се па качиш на дрво па да зобљеш вишње! Де, дете! Почека још мало чича-Јордан а после погледа опет горе на оно дрво. Погледа боље и учини му се да на сваком дрвету има по један Диле. Поплаши се чича-Јордан кад то примети. Учини му се сумњиво, заврти главом, па рече за себе: — Господе Боже, много сам зар болен! Што ми, гле, у мој болес' казују очи! На свако дрво се окачија по један Диле, како шебеци по шуму, а ја си сал једно унуче од покојнога ми Дојчина имам!... О, Господе, какав си је па саг овај мој болес'?! рече и прекрсти се... Чу ли, море, што ти зборим? Слезни доле, па ми водице донеси, Диле! 0, Диле!

— Нисам ја Диле! чу се с једне вишње. — Ми смо из друге куће! чу се и са осталих дрвета. / —• А, Диле, нема га? пита болни чича-Јордан. — Нема, нема, чича-Јордане, лези па спавај, вели један са вишње, кад дође, казаћемо му. — Море, деца, жива ви мајка и татко ви жив, нек слезне један, да се осевапи, та да ми донесе малко водице макар на длан, колко за једног голуба! моли их чича-Јордан. Умре од жеђ и ватруштину! — Море, чичо, сад ће и Диле да дође. Причекај мало, није ти за умирање! — Хеееј! уздахну дубоко чичаЈордан па се обрну на другу страну и намакну гуњ па се покри!... „Стар курјак пшешка спрдњурија", тој сам, ете, и ја саг стануја!... Деца, бре, да рекнете мојему Дилу кад се врне из чаршију, да ми донесе побрго водице... болан сам... па жеђ ме изгори ! — Оћемо, оћемо, а ти, чича, само уживај! одговори један мењајући грану и пењући се на једну пунију, где су и лепше вишње биле. После неког времена ето и Дила. Деца га сретоше на путу башти, и рекоше му, душа ваља, поштено, да га је тражио чича-Јордан, и тако овај једва у неко доба би послужен. Кад се напи воде уздахну чичаЈордан и зажали се озбиљно — можда први пут озбиљно — на своју злу судбину и тешку службу своју. Овај случај га је јако растужио и забринуо, и он се тврдо реши, да батали пударлук чим само прездрави. Што се болан зарекао, то је здрав и учинио. Примио је зараду, баталио пударлук и баштованџилук, и прихватио се друге зараде.