Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 227

доказује да у споменутим стиховима Милетиним нема ничег против граматике, синтаксе итд. Природно је и по правилима граматике итд. да се застане, одмори нза ријечи окна — а неприродно и против правила граматике да се застане, одмори испред те ријечи, макар оно иза дпјерезе немало никаквог смисла. Ја и нисам доказивао да у Милетиним стиховима, кад се испишу у прози има нечег против граматике итд. него кад се читају као сптхоки, јер кад се читају по правилима граматике — то нијесу стихови. Али, наравно, кадје ријеч о граматици, о струци г. Врх-а он одма све стихове на свијету види у прози. Већ то доста би било да покаже, како г. Врх. није ни разумио оно што је читао у мојој биљешци, а некамо ли је умио наћи погрјешку какву. Да се вратимо сад основном појму о стиху. Г. Врх. истиче као аксијом, да је стих »ритмична јединица у којој се одређен број слого-ва правилно измјењује по тактовима и везан је, у српском,за акценат«. На другој страни г. Живојновић каже како су у Нибелуншком стиху главно тактови, јамбски ритам с четири Нећипд-а, четири јако наглашена слога, поред којих ненаглашених може бити више или мање, јер нијесу »бројно одређени «. Без обзира на то што моји критичари тако лијепо један другог поричу, ово већ показује да дефиниција стиха није тако лака ни проста ствар, као што се г. Врх-у чини. Прије свега ваља знати да »основни појам« значи основ, полазну тачку. Стих, у којем је ритам све и сва може бити полазна тачка у каквом уџбенику метрике, основ за друга испитивања и посматрања врло комплициране науке о стиху — али, ваљда не ће г. Врх. доказивати, као што показује својом биљешком, да је довољно знати само основно правило, па одмах моћи судити стиховима свих појета! Математички је аксијом два пут два четири; али нико неће тим аксијомом негирати интеграле, ма да су се ови толико удаљили од основног појма, од полазне тачке

математичког знања, да им је тај аксијом ^иаШе пе^Н^еаМе. Тако и ритам може бити полазна тачка науци о стиху, не спријечавајући је да дође до таких закључака и погледа о стиху, који ритму једва ако дају — мјесто потчињене вриједности. Али добро би било да су моји критичари обиљежили своје тумачење неких термина, јер овако су направили велику збрку од ријечи ритам, такт, ритмична јединица, тако да се не зна јесу ли ово синоними или нијесу. По г. Живојновићу може бити јамбског ритма и, ако је у »такту« поред наглашеног слога, више или мање ненаглашених! Ово је самовољно и ничим неоправдано извртање значења јамбске стопе. Јамб може бити само двосложан. Али кад г. Ж. хоће да изједначи стих Хајнеова 1^оге1еу-а са Нибелуншким стихом — он онда не зазире ни од тога да направи јамб тросложним и т. д.! По г. Врховцу је и једносложна ријеч ритмична, чим прави стих! а у прози не може бити ритма. То је Вавилонска кула. С таким појмовима може се свашта доказати само ништа не расвијетлити, не разјаснити. Прије свега ваља знати да је биће ритма у том да се јединица нека у одређеним, временским размацима понавља, опет враћа. У музици је та јединица такт, временска количина. У метрици је та јединица одношај слогова, стопа. Ст. класична метрика познаје у том одношају слогова само једну — димензију, дужину, трајање у времену и за то та јединитда ритма ст. класичне поезије одговара јединици музичког ритма — такту. Стопа, тј. одношај слогова — а за одношај треба најмање два слога, дакле у једносложним стиховима се и не може говорити о »ритму« и »такту« итд.! — у модерних, живих језика, има осим временске количине, такта, осим одношаја дужине, трајања — још и свој кналитет , своју висину и низину, свој НеТоип^, акценат не само ријечи него и реченице. У неких језика је квалитет претежан — ту ритам тактова пати,. јер