Zora

Стр. 228

3 0 Р А

Бр. IV.

одношај слогова по дужини има само узгредну вриједност — на пр. у француском, гдје је правило да се слогови броје, а не мјере ; гдје је број слогова с квалитетом »све и сва« а квантитет, трајање слогова по готову без значаја. 1 Ту ритма може бити само с обзиром на квалитет, глас по нагласку се ритмично диже и спушта итд. Српски језик богат је и квантитетом и квалитетом својих слогова — за то у њему има стихова ритмичних по такту и ритмичних по акценту, по квалитету, посепце или заједно. У стиху на пр.: Пошетала царица Милпца ИЛИ : Још зорица не забијелила претеже ритам квалитета, акцента, висине и низине; у другој половини првога су и тактови ритмични, слогови по дужини ритмично се понављају: царица, Милица. С обзиром на квантитет јединица је стиховском ритму — такт, стопа; с обзиром на квалитет — мелодија, музика ријечи. Према том је ритам у одношају тих ритмичних јединица, сваке за себе или скупа ако иду заједно, јер јасно је да то не мора бити.Тако је, дакле, скроз погрјешно, кад г. Врх. ритам тражи у одношају ријечи и кад стих назива ритмичном јединицом. Кад би стих био ритмична јединица, онда би ритма било само ондје гдје су стихови потпуно у свему једнаки а то није толика бесмислица, колико је смртна пресуда цијелој поезији. Да ријеч по себи није никаква јединица, и да одношај двије ријечи још не чини ритам и то је више него јасно. Ритам је, наиме, правилно у времену понављање одређеног одношаја слогока и то одношаја по такту (дужини) или квалитету (мелодији). С потпуно збрканим преставама о ритму г. Врх. насумце говори о некој везаности ритма за акценат у српском. Да су и ово празне ријечи, знаће свако који је у »уче1 Уарогсаи: ЈНсМоппанч; ишуег8е1 Де8 1лМега(игев: »Тои! 1е 8уз1ете ргозосИцие с1е 1а роонјо Ггапоај^е герозе виг 1е потћге <3еа 8у11аће8. 1^е уега 1гап<;аЈ8 1ез сотрГе, П пе 1ез те&иге раз.«

ним« српским поетикама, штампаним и писаним, учио као примјер ритмичног, трохејског десетерца стих: Пошетала царица Милица — Цар Лазаре сједе за вечеру — Да се од ових ријечи може направити »трохеј«, одношај два слога по дужини, само без икаквог обзира на акценат, само произвољним продуживањем и скраћивањем појединих слогова — јасно је за свакога, који је икад видјео те стихове написане руком каквог гимн. професора и учитеља поетике: Цар Лазаре сједе за вечеру Да је у тим ријечима ритам доиста весан за акценат, тај стих не би никад био трохејски — него би био полиритмичан, тј. стих у којем би се јединице квантитативно и квалитативно са свим разликовале једна од друге. Колико је истине у основним појмовима г. Врх-а, види се већ и по овоме. А што он ипак јуначки протурује своје мишљење као аксијом, не изненађује нас, јер знамо как-во је знање најнеслгјерније и најбогатије аксијомима. Што човјек више зна, све ће мање аксијома сипати као из рукава. Не само да по дефиницији стиха у г. Врх. половина Хајнеових и Гетеовихитд. стихова нијесу стихови с обзиром на број слогова, него с обзиром на ритам — »по такту« — у опште ни један стих не би био стих, ако се не би скандирао, а скандирати се могу мање више сви стихови. Бранково Коло било би »у стиху« само док га пишете: Коло коло наоколо ВилбвИто плаховито. Наравно да би врло смијешно изгледало прочитати те ријечи по такту обиљежених трохеја! као што је управо иронија хтјети читати француске стихове по такту. — Према акценту други би стих прије још морао бити јамб, него трохеј. Али треба само начинити насиље акценту и природној музици ријечи, па можете направити — још какве ритмичне стихове!