Zora

Стр. 310

3 0 Р А

Бр. УШ. и IX.

ном косом крвавиле су се руже... падале су поносне главе означених људи... Тргли су га из мисли отегнути гласови хаџијских пјесама. Нагнуо се испод стреје и погледао је на друм. Висок, мало погурен старац у изношеном одијелу носио је сприједа крст од тамног дрвета. Ишао је чврсто и тешко по блату, да му је све прскало између ногу; попрскан је био до врата а на неким мјестима већ се стврднуло блато на одијелу му. Пјевао је високим пријатним гласом, а познало му се ; да је уморан; одахнуо је гласно иза сваке треће ноте. За тим се отегла дуга поворка хаџија и хаџиница: сами стари, згурени људи с упалим образима и избуљеним, уморним очима, сви блатни и испрскани, с вијенцима од ружа у рукама и пртљагом на леђима. Њихови дрхтави, отегнути гласови разлијегали су се по равници усамљено и тужно, као да долазе из бескрајне даљине. У долини суза уздишемо Евина Дјеца теби, Маријо, Ми, запуштени сиромаси плачући вапијамо теби, Маријо! Пјесма је била све тишија и све удаљенија; само каткад зазвучала је гласније кад је задувао вјетар; најзад се утишала и кола су савила за бријег. Ииколу је потресао чудан осјећај. Никад му још није било тако тешко и тужно. Из ненада без спољашњег повода дошла му је мисао, које се сам престрашио. Било му је као да види цио убоги, поништени, од тежине вијекова уморени народ, — као да је видио задње остатке тога на смрт осуђеног народа... Дрво је суво и голо; господар је заповједио да се посијече. На крају грана, на врху и до дебла расту још увијек зелене младице; с неприродном снагом мучи се уморно дрво, да се ослободи своје судбине. Али младице расту и суше се; само ријетко кад појави се усамљен цвијет и отпадне, чим задува најлакши вјетар.

Све младице суше се и све цвијеће отпада, јер дрво је осуђено на смрт... Све вјечне мисли остају неизговорене, сва вјечна дјела неостварена, — све оне мисли, и сва она дјела, из којих би можда процвао нов живот... Дионизије и Рекар упознали су своју судбину, судбину младица, што расту на сувој грани ... То су били задњи остатци: погурена, изнемогла тијела, упала лица. С бројаницама у руци иду за крстом по блатном друму; али њихове ноге не осјећају блата ни камења ни трња; њихова лица пропадају, руке машу а ноге дршћу; тијело се сагиба и пада, а душа иде својим красним путем... Дрво нека се посијече, као што је заповједио господар... Никола је устао и стиснуо чело руком, да се отресе тешких мисли. Али срце му је остало сатрвено и жалосно... Преноћио је у једном досадном, забаченом селу, гдје је имао нека посла, а сјутра се одвезао на три сата удаљену жељезничку станицу. Изашао је неколико станица прије вароши, да посјети Рекара. Пут није био дуг, зато је пошао пјешке. Кроз добро по сата засвијетлила се кроз дрвеће бијела зграда. Стајала је у сред врта, и дрвеће је допирало до другог ката. Око врта је била висока жељезна ограда; врата су била закључана. Зазвонио је и кроз неколико тренутака дошао 1е вратар, који му је рекао да сада није доба за посјете. Никола је дао звати љекара, свог познаника. Љекар је дошао тек послије дужег времена и није био баш весело изненађен. Поздравио је Николу скоро хладно, и отворио му је врата и ишли су по чистом бијелом пијеску према згради. Никола није много марио за незадовољство љекарево; није скоро ни опазио. Био је узрујан и срце му је било, као да се приближује чему страшном. Ишли су полако у први кат. На нека неважна питања одговарао је Никола замишљено и површно. Људе, што су про-