Zora

40*

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 311

лазили, није посматрао с особитом радозналошћу, а није ни опазио на њима ништа необично. Њихова лица чинила су му се сасвим обична, достојанствена и сасвим филистарска. Љекар је отворио врата и Никола је остао на прагу. — Господине Рекаре... Јелена Вас поздравља... Рекар је сједио на поду и није се ни макнуо: лијене тупе очи, погледале су Николу мирно. Љекар се окренуо зловољно. — Сад сте дакле видили. Николи су дрхтала кољена, кадје ишао низа степенице. Опростио се од љекара брзо и ћутке; а затим је скоро трчао у варош. Ишао је нагло више од подруг сата, а није осјећао ни најмање умора. Понављао је полугласно и без мисли: — Та силна натура... а сада тупа животиња... животиња... Ишао ја управо у свој стан и до касне ноћи није могао ни заспати ни читати. Ишао је по соби ; у сјени му је било вруће и глава га је бољела. Напошљетку се свукао, и преметао се дуго времена по постељи, и ако су му трепавице биле дебеле и тешке, напошљетку га је обузео лак сан, али трзао се сваки час, подупро се на лактове и гледао престрашен у таму. VI. Дионизија није тада било у вароши. Никола се распитавао за њега, али није дознао ништа поуздано. Сретали су га овдје ондје, на сасвим супротним странама; знали су сви само толико, даје био слабо одјевен, пуст и болестан. Службе није више имао никакве; једнога јутра није га било у звању а није нико знао, куда је... Никола је живио мирно и солидно као и прије. Каткада га је обузело да напише писмо, али чим је узео перо у руке, било му је непријатно и тешко. Ријечи су му се чиниле дјетињасте; говориле су са свим нешто друго, него оно што је он хтио

рећи. Изненада је видио, да није пјесник... У сред маја једног лијепог свијетлог вечера шетао се по тргу. Осјећао се усамљен и јако несрећан. Други људи су ишли поред њега весели и задовољни, на лицу им прољеће, у очима љубав. Замишљен и жалостан пошао је у стари Дионизијев стан; није се сјетио, да Дионизија већ одавно није било у вароши. Кућа је била на води; прозори четвртога ката свијетлили су се у вечерњем сунцу; по тргу и по тихим таласима тамо доље одавно су се распрострле тамне сјенке. Ишао је споро кроз кућу преко широког дворишта и завије на лијево. У кући на степеницама није било никога, само у трећем кату видио је стару жену, која је простирала опрано рубље на једек распет преко коридора. И не покуцавши отворио је врата и ушао у ниску пространу собу, у којој није било скоро никаквог покућства. Дувари су били голи а у кутовима потамнили од влаге. Само је над постељом висило црно распеће Постеља је била прегрнута црвеним плаштом. Никола је стао на отвореним вратима. Сјетио се, да је забуном и у замишљености дошао у сасвим туђу собу, у којој нема никаква посла... Неко га гурне у лакат и у собу уђе малена, сува жена. На глави је имала црну мараму, а очи су јој биле уплакане. — Господине Никићу... Бог се смиловао! Стала је пред њега; у руци је држала свијећу и трудила се да припали жигицу о рукав. Никола је гледао зачуђено; погледао је с њенога лица случајно и немарно још једаред на постељу и крв му се следила у жилама. Дубоко под узглављем, управо до зида лежала је глава са замршеном косом, што је падала неуредно но челу и сљепочицама. Очи су биле само напола отворене