Zvezda

3 В Е

Бх^ол 33

другом је штипка за образ... Мене нешто стегну у грлу као да ме давн, а руке ми клонуше и ја пустих демире. Гнев, страшан гнев овлада тада мноме и ја хтједох да викнем, да уљезем и да их обоје на мјесту смождим. Али баш у тај мах неко ме тихо зовну: — Милане! — Шта је ? — одазвах се ја бесвјесно и окренух се. Преда мном је стојала ЈБубица. — Шути и ништа не чини, — рече она, као и обично благим гласом, који је, до душе, мало подрхтавао. — Пусти мене. — Шта ћеш ти ? -- Виђећеш, — рече и пође у собу. — Не иди ! Убиће те! — прошаптах ја. — Нека убије! И не погледавпш ме више она отвори врата и застаде на њима. Ја сам био прикривен за н.ом. — Шта радиш овђе ? — заиита она благим гласим и погледа у Васу. Он, који је био занешен поред Швабице, да није ни примјетио ЈБубичина доласка, сад подиже главу и поблиједи као мртвац. Швабица врисну и, ноклопивши груди рукама, побјеже у буџак. . ЈБубица се и не осврну на њу, него приступи Васи. — Зар сам ти ја омрзла ? — запита га. Он не одговара, него оборио очи преда се, па се само мијења у лицу. — Зар тако ради они. који ми се вазда куне, да му ннко од мене није дражи ? Он не одговара. — Бива си се сад промијенуо ?... Јесам ли ти ја крива ?... Јесам ли ти ишта на жао учинила?.. Јесам ли ти. . Немој вшпе! — јекну он и загрцну се. М у два корака створи се покрај ње, сави јој руке око .врата и заплака, заплака као малено дијете... Стискао јс ватрено на прси, главу јој спустио на раме и кроз плач једнако моли: — Прости ми ! Прости ! А она, са оним вјечним осмјејком, пребаци му руку преко рамена и поведе га са собом. .. * Сјутрадан, кад сам се пробудио, зовну ме ЈБубица — Молим те, да о ономе никоме не причаш. — Нећу. — А њему никад да Не споменеш. — Нећу. — Фала ти, — рече и осмјехну се. — Али и ја тебе да запитам, — рекох. — Шта ? — Оклен си ти знала да Васо .. Она ме пресијече. — Иико видовитији нема од жене, која воли...

ХАЈНЕОВА —♦»«»И ако више напитка слатка Немогу пит', Ти ме не одби. За три месеЈца Бићу те сит. Вуди ми од сад пријатељица Кад драга не; Нек пријатељство иаше отпочие Кад љубав мре. Влад. Станимировић.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(НАСТАВДК) БХ Од жел,езничке станице пут води право кратеру. Ваљало је ићи уском, непрогаженом путањом, што кривуда но страшној стрмини. Ноге иропадају кроз песак од лаве. Ваздух, пуи влажна испарења, био је загушљив. Ишли су гледећи један другом у потиљак. Водиле су их вође компаније Кукове. Напред иђаше Енглез у шотландск'ом оделу, за својим вођем затим Николај за својим вођем, опирући се о штап, у коме је скривен штилет; за Николајем иду: Перехватов и Коњурин. Око њих, по непрогаженом путу иду неуниФормисани чичерони у исцепаним калабриским шеширима. Они махаше конопцима, и при тешким прелазима притрчаваше путницима, хваташе их под руку и нудише своје алпијске штапове. Ииколај Ивановић се бранио од њих — Ама, шта хоће ови подлаци! одговорио је он, купајући се у зноју. — Трбух хоће хлеба, старају се л^уди да зараде што па макаропе, одговори Перехватов и узе од једнога штап с оштрим врхом и куком одозго. — Дајте им ваше хаљине да ионесу и они ће вас оставити. И онако је врућина у каиуту. — Иа лепо... Николај Ивановић им пружи капут, али ови опет не одмицаше. Опазивпги да се тешко пење, они му иружише крајеве својих конопаца и знацима му говорише да се ухвати за крај конопца, па ће га они одвући горе и олакшаги му пут. А како ће то из гледати, они иоказаше један на другоме. Николај ирестане на то. Вођ га брзо опаса једннм коноп цем, другим га повуче горе. Било је много лакше тако ићи.