Zvezda

Број 38

3 В Е

3 Д А

~ Еј, ти ! Црнпурасти! Вуци и мене! виче Коњурин другом вођу. Овај му полети гато игда може и такође онаса га конопцем — Пази, да ме не одвучега у какву пропаст! настави Коњурин, ва забацивши се телом назад, додаде: — Ето, зрели смо људи, са седим брадама, и опет се играмо коња као деца. Ако кажеш то рођацима у Петрограду нико ти неће веровати да су нас овако извлачили на Везув . . Једно ја не знам: зашто се мучимо и пљежемо '! Шта нам је ког врага требао тај Везув? —■ То хоће дух радозналости, Иване Кондра тићу, то хоће жеља да нознамо чудеса ове природе! проговори Перехватов. — Лепо, али то могу господа; нашто мучити тиме сталеж трговачки? — Е, тога, што се тиче, умукни! пресече га Николај Ивановић. — По сувременим временима, ко има новца, тај је господин.. Господине Перехватове! Питајте, молим вас те Етиопе, хоћемо ли једном доћи мети. Хоће ли бити краја овом мучењу ? Перехватов запита вође и одговори: — Кроз 10 минута бићемо на нравом, садашњам кратеру. А сад идемо по старом кратеру, који је погашен. — Ај! Шта је то? Димн се! Господе, спаси нас и номилуј! викну у тај пар Коњурин, па се нреплашен повуче назад, и показа на страну од стазе. На пет корака од њих из пукотине земљине изби у гусгој струји загушљив и влажан дим. — Па то је тај загашени кратер, рече Нерехватов. — Вођ вели, да је одавде избациван пепео и текла лава све до педесетих година. — Молим Како је он загашен кад се дими? Никола Иванићу , треба ли ићи и дал>е ? Овде човек може ни зашто ни крошто, пропасти. — Како да не треба ићи, кад је тамо Глаша! Будало' викну Николај љутито, и плашљиво звера око себе, — Ја сам сад готов ићи у сигурну смрт — Та не бојте се, господо! Како други свет иде и ништа му не бива? — ободрава их Перехватов. Све чешће опажаху пукотине земљине и загушљив дим. Већ се морало добро бирати место куд се иде. Земљигате бегае вруће и осећало се чак кроз чизме. — Господе! Шта је ово ? Ја осећам да је овде ватра .. одоздо погпаљује... Као да идем но угрејаним циглама... вели Коњурин преплашено — Ако знате пгга је Вог, враћајте се... Пустите бар душу на покајање ! Загато би хригаћанска душа страдала не покајавгаи се ? Ах гром!. Вратимо се, Христа ради ! Из даљине се чује потмула грмљавина. То дејствујући кратер даје на знање о себи. Во1)е се

насмејаше, забрбљагае нешто и одобравајућим знаком главе махагае у страну, од куда долази грмљавина. - За Бога једнога, вратимосе! моли Коњурин и застаје. — Будаче! Рђо! Како да се вратим кад је жена тамо. -- Ама, то је твоја жена, а не моја; па онда, гато ћу ја тамо? Не, не, ја даље не идем! У мене је на две хиљаде новаца у џепу и меиица — на 1800 рубал>а. Умепга се Перехватов. — Не бојте се Иване Кондратићу! Сваки дан се најмање сто дугаа пење на Везув, и ником ништа не бива. па и вама неће бити ништа. Ево, пут је већ згоднији, рече он и ухвативши Коњурина под руку, пође напоредо с њим Грмљавина све јача и јача. Везув дејствује. У ваздуху стоје облаци праха, који он избацује. Пођоше даље. Литица престаде и они опазише широку, црну пољану, коју овде онде пресецају бразде, црне као угаљ, или црножуте земље. Пукотине и дим на сваком кораку. Све се земл>иште димило под ногама испуштајући влажну, загушљиву пару. Николај Ивановић само иде и шкрипи зубима; лице му побледило и ознојило се. — 0, Глашка, Глашка! 0, мрска животињо! Куд те ђаво однесе! узвикивао је он. Ешлез у шотландском руху, што иђаше на* пред, засгаде и учини нека промаграња: погледа барометар, пипну пулс, извади из џепа кутијицу и избаци из ове неку бубицу; гурао је да лети, али она паде на земљу и скупи крила. Николај Ивановић га обиђе и љутиго пљуну на ту страну, гдс Енглез беше. — Гле, риђа будала, где је нашла место да се глупостима занима! промрмља он. — Уна монета .. Уна монета . окуни Николу Ивановића вођ, показујући му комад лаве, у ком стојагае један мали бакарни новчић, сав позеленео од рђе. — Шта хоћега ђаволе ? Што ми дугау мучига? —- Подајте му једну бакарну монету да је ту, пред вама, испече у ватреној лави. То ће биги спомен с Везува. Ево, мој вођ је то већ мени учинио. Видите како је врућа. Неда се у руци држати, говори Перехватов. — Та нека иде до сто ђавола с том комендијом! Мени нестало жене, а он се тим бави! 0, ГлаФиругака, ГлаФиругака! Причекај ме само! Грмљавина се све јаче чула, и то непрекидно. Збогом, жеио! Збогом, матугако! Ево, последњи час наступа твоме Ивану Кондратићу! говори Коњурин а једва се креће по лави. — А шта ти једнако урлага за женом? Додијао си ми горе него горка ротква! навали на њ Николај Ивановић. — А гато ти једнако за твојом урлага ? одговори Коњурин.