Zvezda

Број г)в

3 В Е

3 Д А

Стр. 419

— Молим вас, Снетлости, на што се мени извињавати, — одговорн секретар. — Не, у самој ствари, ми од неког времена и сувише мало радимо: ја се, осећам нервозан; нисам здрав . . . Ах, драги Јакове Александрвићзг, како вам завидим: вашој снази, вашој младости, вашој истрајности у раду. Ви та блага данас не умете ни да цените!.. . Млади човек неприметно смешкаше се. — Зар ви мени да завидите, Светлости! . . — Да, да, завидим вам, завидим — говораше сгарац, посматрајућн иритом младога човека својим старачким, но још лепим очнма. И сто.јећи један поред другога у том елегантном кабинету, они оба, старац и младић, чињаху лепу слику. Ванредно лепо изгледаше лице старчево, чијој лепоти још већу драж даваху седе власи; лице с финим проФнлом, с оригиналним борама, с љубазним н нријатним осмејком на танким уснииама, седом брадом и брковима, Такође лепо беше лице и младога човека, са тамно бледом бојом, као да је од бронзе саливено; а широка плећа и правилан стас, најубедљивије говораху о здрављу и снази тога. човека. Млади човек готово беше нстог стаса као и старац; само пажљиво посматрајући могло се приметити, да је кнез нешто мало виши растом ; јер, Јаков Ллександровић морао је мало узднгнути обрве да би могао гледати право у очи кнезу, кад би се о чему разговарали. — (^пе! ге§'аг<1 (1'а1а-1е, — нремишљаше кнез Данило: и ја сам негда тако посматрао! Ви сте чули већ, — проговори он гдасно: к нама долази цела компанија познаника и другова, послат је и екипаж на станицу. Биће и дама Молим вас да према њима будете љубазни млади човече. Дуго је времена, зар није тако, како живимо усамљеничким животом ? Сем тога, примећујем, да је и гроФици Ирини Дмитријевној досадно. А јесте ли и ви то приметили ? — Нама, старцима, добро је и у самоћи али вама, — младежи, ... ви волитс весел.а, уживања, нзмене мисли,. . зар није тако? Кнез Данило говорећи то нетренимице посма траше свога секретара Но тај не спушташе очију. У гроФице јс веома сталан и одмерен карактер, у колико сам то могао и смео приметити, одговори он: — да лн је њој заиста дуго време, и је ли њој досадно без друштва, то се не може на њој приметити. Кнез се тихо насмеши. — 1>и сте то лепо казали, Јакове Александровићу: да, да, не може се на њој ништа приметити, нити се можс оназити да јој је дуго време, говораше кнез иснраћајући младога човека и ])укујући се с њиме. — Дакле, ми ћемо се данас наоружатн л,убазношћу и каваљерством, је ли тако, мој млади друже ? — Употребићу све силе, кнеже! Млади човек лако се поклони и оде

ГГосле пола сахата он је са прозора своје библиотеке угледао екипаже, који долажаху са станице, но како је до ручка било још рано, он је и даље продужио свој посао у библиотеци. Јаков Александровић — Тимотијев, само на велику молбу кнежеву примио се, да за неко време буде секретар код кнеза. Кнезу је био јако по требан образован и вичан човек, који би у његовој библиотеци средио неке његове за њ драгоцене рукописе. Тимотијев био је кнезу препоручен од једног старог университетског проФесора као даровит, генијалан и одлично образован човек. Сам кнез, упознавши се са Јаковом Александровићем, био је веома изненађен и није могао веровати, да се међу младим људима може наћи тако образован чбвек, као што беше његов секретар. Осем официјалних ствари -— рукописа библнотеке, кнез је аганжовао Тимотијева и за један други посао На име: кнез Данило писао је своје мемоаре, којима је придавао далеко већу важност, него рукописима своје библиотеке, но не владајући добро руским језиком, њему је био веома по.требан талентиран редактор и човек, који се у тим стварима разуме. Целе дане ироводили су радећн на мемоарима. Занимајући се руконисима у библиотеци, Јаков Александровић налазио је себи посла и дању и ноћу. Вечерима он се занимао својим сопственим пословима. У библиотеци кнежевој он је нашао масу књига, њему веома потребних ради епремања његове докторске дисертације, и он је сад сав свој труд уложио око тога посла. Тимотијев није спавао више од 5 - 6 сахата дневно и заиста било је чудо, да и поред толиког напрезања, и умног и физичког , његово здравље и Физичка и умна снага не клонуше. Но он је сам то објашњавао тиме, што у ноћњем раду на својим пословима он налазаше себи одмора и да му је само тешко било радитн на пословима у кабинету; прерађивати т^ђе мисли - био је заисга посао тежак; но тај труд кнез је веома ценио и указивао Тимотијеву особиту пажњу и наклоност, какву до данас нн једном од другкх младих људи. Већ је неколико година како кнез живи на своме имању Ведеиском. Служећи скоро пола века и заузимајући веома важне положаје у држави, он је научио сматрати себе као веома потребног, али, убрзо је и сам увидео, да је звезда његова почела тамнити. Приметив то, он је одмах затражио певсију. Њега одмах нису пустили, али после шест месеци дали су му да видљиво примети, да је за његово место већ нађено лице и да се он као непотребан може удалити. Кнез је ноднео оставку и достојанствено се удалио из престонице на своје добро Веденско. Сад први пут у свом животу удаљава се он на тако дуго време од света и престоничког живота и иде у свој замак, како он иазивате свој великоленни дворац. Но н тада је био у нуном расцвету своје снаге. У својој душн онје и сад,