Zvezda

Стг. 420

3 Јв Е

3 Д А

останив престоницу, очекивао и надао се, да ће се надлежни. увндев своју погрешку, коју су према њему учинили, иокајаги н позвати га поново па дужност. Али иосле две године он се и сам помирио с том мишљу, да је потпуно заборављен и њему је остала једина утеха — излити све нанете му унреде и гњев за учињене му неправде у спо јим мемоарима. Да не би тих мемоара, кнезу би било веома досадно живети на његовом имању Неденском. Пошто није умео да рукује имањем н да се наслађава сеоским животом, онјесвевреме нроводио у раду на својим мемоарима Како је кнез бно један од највећих магната у губернији, а притом врло богат, то су сви мислили, да ће бити изабран за председника губер-' није, но и та очекивања не испунише се. Против њега је била веома јака партија, и сви су га сматрали за веома горда човека и не поклонише му својих симпатија. И заисга, он се врло мало и мешао са светом, но је живео усамл>ено и новучено на своме имању. Кнез је био удовац, деце није имао, али инак није сам живео; с њим је живела и његова сестра, кнегиња Анастасија Петровна, стара девојка некада лепотица. која, говорило се, само из гордости није се хтела удавати, јер се за њу не могаше наћи достојан муж. Сем Анастасије Петровне која је одавно на томе имању живела, већ више од годину дана била је као гошћа и гроФица Димитријевна Орбек рођака кнежева по жени му, којој је пре две го дине умро муж. Кнегиња Анастасија Петровна јако је волела младу жену; кнез је њу називао синовицом по руском, а соште по Француском; тим се у огпнте и објашњавало њено тако дуго бављење на селу. Али зли језици говораху, као да, тобож, Ирина Димигријевна намерава да Формално заузме место домаћице у томе двору. — Иначе, зашто би она млада, лепа, у нај бол>им годинама свога живота, живела у тој ве ликоленној гробници ? (Насташг^е сс)

АПОСТОЈ1 1890. ГЕРХАРТ ХАУПТМА11 (свршетлк) 0, да је нешто сам био отргао би са главе возу, која је личила на нимбус, исекао би је на комаде. Као под лудачком круном од артије, сав у стиду ишао је даље.

Сврнуо је у улице, где сунце никад није засјало; прозорчпћ са колачима привуче га. Огвори врата и уђе у дућан. Пекар га погледа — пекарка — узе хлебац, не рече ни речи и пође На врата се окунила радознала светина: нека старнца, деца, касапин са котарицом меса на ра менима. Прелете их листом, ништа није било безобразно на њиним лицима, и ишао је даље измеђ њих својим путем. Боже, како су га само погледали. По најире пекари. Не да је узео хлеб што је био гладан, већ да би учинио неко чудо. А што су чекали они на њ пред вратима? Сигурно из неког раз лога. Па тек само оно шућурење и шапутање за њим. ПТ то ли су ишли за њим 0 Зашто су га пратили ? Пажљиво је ослушкивао и нримеги да га деца прате. Ишао је и понреко и у накрст малим тр жшптима са старим бунарима, намерно је обилазио и ишао другим правцем, и увери се да га дечаци не остављаху. Што су га пратили? Зар им није било доста што су га могли гледати ? Да се иису нечем више надали од њега? Јесу ли се надали у истини нечем новом, чудиоватом, тајанственом V Учини му се, као да се у њиховом брзом трчкарању, лупи ногу, огледа њихна јака вера, још више: извесност. И сад му би тек јасно, нгго су нророци, заиста људи пуни духа, величине и чистоте, постајали најзад најгорим варалицама. Од једном га обузе жива жеља, нагон, коме није могао одолети, да учини нешто велико чудновато, а најве1>а поруга, мислио је. не би била ништа, но кад би. признао, да није дорастао за то, да снаге нема да учини што треба. Дошао је већ до кеја а малише су га пратиле једнако. Једни су поскакивали, други опучили кораке, да би га стигли. Говорили су ме!>у се прекидано и шапћући као у цркви. Није међу тим ништа разумео шта су говорили. Али од једном — са свим је јасно чуо — чу речи: „Господ Бог". И нека чар, драж била јеу овим речима. Ово га диже, ојача, он дође к себи. Христа су презрели: тукли га, пљували, на крст разанели. А зар нису све пророкс презирали, ругали им се, зар то не бегае њихна награда? А штајепрематомебило ово мало његове патње. Само што су га боцнули као иглом. Межњак, ког је то упропастило! Треба војевати, борити се. Гане су за јунака Гуга и спрдња светине... камо већих одликовања!? Прси тим искитити, па ее онда поносити, погледати охоло. Уз то: из усга дечице и одојчади чућеш хвалу своју. Стаде пред пиљарицом. И мали засташе, радознало се окупише на брвну. Радо би купио поморанце не ценкају1ш се. ЈБуди су нестрпљиво очекивали шга ће изустити, и то га збуни и понлаши. Неки му је глас изнутра говорио, да се