Zvezda

Б рој 54

3 В Е 3 Д А

С тр . 427

ЈХАКУ НОЋ! - -♦ „О како слатко пеемица поје Буди ме . .. али ко ? О видн, мајко, погледај ко је У нозно доба то!" „Не видим никог, не чујем ништа, У глухом миру том; Сиавај ми, моје болано дете! Спавај ми тихим сном!" „То нису, мајко, земал»ски звуци, Ових је дража мо11; Песмама то ме анђели зову Мајчице, лаку но!1!" 1898. Вера.

Б 0 Р Б А А. П. СТЕРНА (плотлплт:,) II После мале закуске ово мало елегантно друнхтво прешло је у салу намештену по стилу Лудвика XVI. Та је сала била предмет особите пажње у дому кнеза Данила, Петровића. У њој сенајрадије забављала кнегиња Анастасија. Гости који данас допутоваше, три младе даме и два каваљера, припадаху петроградском дру штву, и сад први пут посетише добро Веденско; још и не видевши све лепоте овога дворца беху веома усхићени и очарани; разгледаху сваки сточић и сваку стварчицу у сали; док међутнм, услужни лакеј донев на масивном сребрном послужавнику цео прибор за каву остави све то на један мали сточић, и тихо се удали — Ма соште, ви ми нећете замерити, није ли истина, што ћу вас замолити да послужите кавом? — смешећи се упита стара кнегиња Анастасија младу, ванредно лепу жену у елегантној тоалети. Кнез Данило, који се за то време беше занео у разговору са једном од младих дама, којој је веома ласкала пријатна л.убазност сгарчева, чув глас своје сестре, одмах се окрете к дами на коју његова сестра беше управила питање, и начини такав гест, као да хтеде рећи: „и ја вас молим ј за то!" Млада жена, висока нлавуша, са осмехом на лицу, устаде и, грациозно журећи приђс столу на којем беше сав прибор за каву.

Господин, коме могаше бити око четрдесет година, лепе, веома елегантне Физиономије, брзо склони столицу која беше на путу младо.ј дамш У тој његовој претераној услужности спаде му монокл с ока. Подигав монокл и метув га на своје место, лепи каваљер хтеде да се стави на услугу гроФици Орбековој, но кнегиња Анастасија призва га к себи, да му покаже некакав старински албум. Господин који носаше монокл био је неки Ардов, познат у целом Петрограду као образован и веома духовит човек Говорило се за њ, да је он творац неких многих изрека, које он, може бити, никада није ни изрекао Многи су на лазили у њему и нечега песничког. У то време, кад Ардов учтиво поклонивши се етојаше пред старом кнегињом, Тимотејев приђе гроФици Орбековој. -- Могу ли вам бити на услузи, Ирина Дмитријевна ? — упита он. Снажно развијен, са својим дивним, као од бронзе саливеним лицем, веома озбиљним изразом очију, у свом скромном оделу, иојава Тимотејева и сувише је мало хармонирала у салону Лудвика XVI. Он је у томе друштву у неколико нредстављао и домаћина и госта; он се веома љубазно и фино опходио са сваким од гостију и говорио веома пажл>иво Француским или оним руским језиком, који веома подсећа на туђ, стран језик, због велике употребе страних-речи. Међутим, Тимотејев као да није ни обраћао пажњу колико је он удаљен од овога друштва, он се веома слободно кретао у томе друштву: позлаћене столице и драгоцени столови ни мало га не доводише у забуну. — Ево вам маказица, ломите шећер, ако вам се то допада, — рече му гроФица, гледајући га право у очи. Он седе ви - за—ви младе жене и меташе шећер ио чашама. Како је све то лепо, како богато, величанствено! -- говораше он Већ три месеца како жнвим на Веденском и сад га тек први пут видим у свој његовој великолепности! .. . Како је све лепо, како нас све то опомиње на античку лепоту: свака ствар има своју особену историју, свој сопствени колорит! — ,1а разумем, да је могућно и да треба све то волети. ГрОФица баци на њ испитујући поглед, хотећи проникнути, да ли он то озбиљно говори, или се подсмева; али он изгледаше веома озбиљан. — Да, ја разумем, како све то треба волети, и да за све то треба имати укуса какав има кнегиња Анастасија. Да, — говорио је он као да о свему томе размишља, машинално примив чашу, коју му гроФица пружи, — растати се од свега тога јесте веома тешко. Она задрхта и опег га ногледа својим иде ално лепим очима, а у исто време, на лицу јој се указа осмејак. — Ко да се растане ? — улита она,