Zvezda

Нро.г 66

3 В Е

з Д А

С тр . Гг ; 5

поверљиво-шћу, шта се еве догодило од како је он отишао, кагсо они ироводе вечери, како им је тешко љегово одеуствовање и како га се често сећају. Ту се писмо малко одуговукло. Завршавало се: „ако ва; наши извештаји буду обрадовали, имајте на уму, да ће ваши бити још већа радост за тату, маму, Камилу и нисара ових редака." Он одговори одмах, али нисмо унути онет дон Либорију и еад без концепта. Описивао му је шта нреко даи ради, еахат но сахат, с иајвећом топлином задржао се код усиомена на леие вечери, које је имао част и срећу провести с њима. „Ох, како би то било дивн .ј , кад бисмо ове последње јесење дане ировели заједно ов е у иољу! Каквих ли би иеиих сличица насликала сињорина Јелена! на како би тек пријатио било за сињорину Камилу и Роберта да ^аскају на тераси, на месечипи и да слушају безазлена причања и иесме берачица, које се иопоизваљују по дворишту. Оиет одговори к^и за оца, који је још увек био у иослу. И она је набрајала усномеие. — „Сећате ли се опе леие вечери, што је нроведосмо на впли ? БејасмЈ скривени иза једног низа дрвеКа, кроз које се видело како елегантан свет на гасној светлостп шета, а весели музички звуци мешаху се са шупггањем лишћа. Нотиисала се: „ Р»аша одана пријатељица Јелеиа." Затим: „Ваша одана Јелена," м напослетку укратко: „Баша Јелена " (наставнће се)

ФАТИМА слтлтла. ксз птстиње (с немачког) У > аЈживоиисније ми усиомене долани моје путован.е •у алжирске нустиње, а нарочнто мој одлазак у прву оазу Ел-Кантара. Ко ужина у сценеријама страних предела, у .страним људима, тај ће тамо добивене утиске једва чад заборавити. Бар се ја радо н често сећам оног утиска кад сам иза капије, „Тум ®е Сахара", кроз ,.уста пустип.е" уједаннут угледао налмов свет оазе. Иосле дуге, дуге вожше ио жалосној пустињи у један нут у широком оквиру црвенкасто стеновитог света — налмов свет! Хил.адс и хиљаде урмових налми, које су из жутог нодножија израсле. Висока, витка, лако иовијена стабла са затворено-зеленом круном, светлуцајућа вода иотока, ниске огарављене гамене кућице бедуинског села, онсеиула су мој иоглед. Целокуппи утисак, који сам са једног нешчаног брдашца о овој бескрајно* равници и нустшки добио, једва се да оиисати. Мењање боја ироизведено изласком сунца чисто иза суморних облака, светле и осењене нојаве, величанствене сценерије стеновитих брда у мојој близини, а у даљини, на југу, усијана брда, иалмова шума, село и нут кроз нустињу, све вам то изглед ■» као да је изрезано из какве библијске слике. Ми смо носматрали бедујенско село, и улазили смо овде онде у крајње сиротињске колибе, које су имале нолутавне иросторије. С особитим интересом иосматрао сам негу урминих налми, проста, али ирактична уређења

за наводњавање, посетио сам једну нримитивну воденицу, и још друго видно, што има националне особине. Али никад неКу заборавити иосету једне тавне иросторнје, где се небројено бедуинских жена н деце стекло. У једном, готово сасвим мрачном углу, окружиле су ноједине груне домородаца једну узвиишцу на којој се видела нресамићена постарија бедуинка. Тело мрке боје било је скоро као скелет суво и са мало дроњака нокривено. Из оштрог, кошчаног, натмуреног лица, које је скоро као мртвачка глава изгледало, бленула су два као нок црна, тајанствена ока, која су као у мачке Форч >орско.м саетлошћу сијала. > првом тренутку ни смо ни расиознавали ову прилику, тек мало по мало свикоше се очи на номрчину и ми сназисмо овај иоглед старице, који никад нећу заборавити. Укочено и дивл.е гледаху ове без душе п без живота очи у недоглед. Оне су издавале јасно, да је живот који је некад иза н.их био, давно изумр'о. Али ово не беше све у овој нојави што дражи н савлађује. П1то говори из ових мртвих великих, разрогачених очију, које из лица без меса чисто искачу, било је нешто сатаиско, тако залуђујуће мађиски нешто као ванземаљско, да чонеку крв у ж.кгама леди. Код све изумрлости ових очију опет се у њима огледало неко трпљење и туга, неко осећање, које дотле нисам нриметио ни у чијим очима. Старица је стојала као каква статуа на узвишеном месту једне удуботине. Ни једним удом није кретала ; нен жрену сс 1ш једна цртица у лицу, као у вештице. Њена уста без зуба била су затворена. Само но кадкад нродру преко њених безкрвних усана тихи, као дах нечујни звуци. Бедуинке се све ближе гураху око пророчице ; умуче шанат жена и.децс и сви се погледи упреше на лице „светитељке" која се једва покреташе. Све ослушкиваше са преданошћу на неразумљив шанат. Кадкад истина подиза ше старипа њену кошчану руку, апатично је испружи преда *се, према гомииици њој оДаној, и потомје несвесно снус/и. Ови нокрети учинили су на мене јак упечатак. Чинило ми се као да је једна аутоматска Фигура одиграла ова кретања и да-је унутарњи механизам довршио свој ток. И трепавице старице спустиле су се нреко угашене очне јабучпце и осташе за часак затворене. Никакво ди; сање ненокрете тело њено, и могло се мислити да је оно у овом тренутку у небесном царству ио мухамедовом. Опет отпоче чудновато једнолико мумлање и иевушење жена, у које се упусгише јаснији гласови деце по чудноватном ритму. Ја се нисам могао да одвојим од ове чудновате женс, која се чињаше као да већ у другим СФерама живи. огргнута од земље и мука земаљских, која је у неком погледу ближе стајала Алаху и Мухамеду, него жене и деца, којс су нророчицу окружиле.. . Изгледало је, као да је старица оличена „чежња за наприродношћу," тотална „иреданост Богу." И заиста је било неко > трано осећање, што је мене и моје друштво овде везало Ма како да се ови осећаји означују и зову, да ли мађиоништво, сатанска моћ или најзад л.убопитство за некакву необичну нојаву, — оно нас неиуети са овога места. Та из очију, из иогледа, из целог биКа ове бедуинке говорилоје нешто, што је у њој откривало нешто необично. Шта више чинило се да се око њене појаве иримећава ванземаљски сјај.