Zvezda
Стр. 546
3 В Е 3 Д
А
Б рој 69.
о прозор. Ми смо, као громом поражени, стојали крај његове постеље и задуго нисмо олвајали ока од оног вечног и благог осмејка, који само анђела може онако росити, кад га Бог позове к себи. Београд. Нера С. Талетов. ОД КАД ВИХОХ ОЧИ ТВОЈЕ из пјесама ,,ашиклија" Од кад виђох очи твоје, Бисер-цв'јете, У грудма ми уздах вељи Мреже плете. Од кад виђох очи твоје, Атешлије, 1 ) У мом срцу рахатлука 2 ) Од тада није. Од кад виђох очи твоје, Мој катмере, Ненрестано ја их гледам Са пенџере. Вај гледам их, очекујем, Ал' без хасне, Моја звезда на небесим' Тихо гасне. У Мају 1899 год. Дариград. Осман А. Ђикић
УЧИТЕЛБ КЊИЖЕВНОСТИ — А. ЧЕХОВА (нАСТАВАК) — Устајте, време је да се иде на службу... говорио је он. И како је то спавати у оделу? Од тога се одело квари- У кревет треба лећи свучен... И он, по обичају, стаде на дуго и развучено говорити о томе, што је одавно било нознато. Никитин је имао први час из рускога језика у другом разреду. Кад је он, тачно у девет часова, ушао у тај разред, опазио је на црној дасци кредом написана два велика слова: М. Ш. То је јамачно ^начило: Маша Шељостова. „Већ су нањушили нодлаци... помисли у себи Никитин. — Али, одкуда они све знају?" ДругИ је час био из књижевности у нетом разреду. И ту је на дасци написано било М. Ш. Кад је он свршио час и ношао из разреда, чује иза себе вику, баш као у позоришту: — Ура-а-а! Шељостова!! Никитина је болела глава и тело изнемогло до лености, сигурно, што је спавао у оделу... Ђаци, 1) атешли — ватрен. 2 ) рахатлук — мир.
очекујући испитни распуст нису ништа радили, него су терали комендију од досаде... И Никитину није било до рада; он је сваки час прилазио прозору не опажајуКи дечије шале... Видео је улицу јако осветљену сунцем... Горе, над крововима, плаво небо, птице, а тамо у дал,ини за зеленим баштама и кућама стоји просторна бесконачиа даљина, у којој се шума плави и брзи воз оставља за со бом струју дима... Улицом, кроз хладовину од акација, прођоше два ОФИцпра у белим блузама... Средином улице промаче гомила Јевреја, који имађаху седе браде, и на глави војничке капе .. Шета се и гувераанта дирекгорове унуке.... Промаче некуда и Сом са двојицом кућевних слугу... И гле, за њима прође Варја у нростом зеленом оделу и црвеним чараиама; у руци држи „Весник Евроне". Сигурно је била у градској библиотсци.. Часови се неће још за дуго свршити... тек у три сахата! После ча ова не може се кући. иити Шељостовима, него ВолФу на лекцију. А тај Волф је богат Јеврејин, што је примио лутеранску веру, па ие даје своју децу у гимназију, него позива кући гимиазиске наставнике, и плаћа по иет рубаља од лекције ... „Досадно, досадно, досадно!" У три часа крене се он ВолФу и седео је тамо, како му се учипило, целу вечност Отуд је изишао у пет часова: у седам је већ морао ићи у гимназију, у седницу, и тамо састављати распоред испита за IV и VI разред! Кад је Никигин ноћу ишао из гимназије Шељостовима, срце му је јако ударало и лице горело. Пре месец и недељу дана, кад се спремао да изјави љубав, он је спремио био целу беседу, са уводом и завршетком; сад — није имао снремне ни једне једине речи; у глави му се све измешало и он је знао само то, да ће се данас сигурно изјаснити, јер нзма могућности развлачити на даље ту ствар. „Позваћу је у башту — мислио је он, —мало ћу се нрошетати и изјаснити..." У иредсобљу не би никога; он уђе у салу, па онда у собу за госте... И тамо не нађе никога. Чуо је, да горе на другом спрату Варја с неким спори, чуо је како звецка маказама у дечијој соби нова швал.а, коју су најмили. У кући је била собица, која је имала три имена: мала, иролазна и мрачна. Ту је стајао велики стари орман с мед^цинама, барутом и довачким стварима. Одатле су на други спрат водиле уске дрвене степенице, на којима су увек сиавале мачке. Беху ту и врата: једна за дечију собу а друга за — гостинску. Кад је Никитин ушао ту да би се попео горе, врата од дечије собе отворише се и лупише тако, да се затресе и орман и степенице; унутра улети Мањусја у оделу тавне боје, с комадом неке плаве материје у'рукама и, не опажајући Никитина, наже степеницама.