Zvezda

Број 69

3 в Е

3 Д А

Схр. 547

— Стојте... задржа је Никитин. — Здраво ГотФрија!... Молим вас... Он се задихао, није знао шта да рече; једном је руком држао њену руку, а другом — комад плаве материје... А она унезверена и изнена1)ена гледала га је својим великим очима. — Донустите... настави Никитин, бојећи се да она не оде. — Потребно ми је да вам нешто кажем... Само је овде незгодно Ја не могу нисам кадар. . Разумите, ГотФрија, ја не могу и то .је све... Комад плаве материје наде на нод, и Никитин узе Мањусју и за другу руку... Она побледи, стаде мрдати уснама, и нође назад, али се нађе у угл} између зида и ормана. — Ево вам моја поштена реч, уверам вас... рече оп да се једва чуло — Мањусја, дајем вам поштену реч... Она забаци главу, а он је пољуби у уста, и, да би се тај пољубац шго дал.е развукао, — узе је прстима за образе; однекуда изиђе тако, да се он нађе у углу међу орманом и зидом, а она га загрлила рукама и метнула главу уз његов подбрадак. За тим обоје побегну у башту. Шељостови су имали башгу велику, близу два хектара... Ту је расло на две десетине старих кленова и липа, била је и једна јела, остало бехувоћке: трешње, јабуке, крушке. дивљи кестен, маслина... Било ,је и цвећа много... Никитин и Мањусја у Кутан.у трчаху но алејама, смсјаху се, даваху изретка једно другом одсечна питања, на која нису одговарали; над баштом сија нолумесец, и на земљи, из тавне траве, слабо осветљене тим полумесецом, ировириваху турчинци и ириси, као да су хтели молити да се и њима изјави љубав, Кад се Никитин и Мањусја врагише кући, оФицири и госпођице беху већ на окунр и играху мазурку. Ползански је опет водиг ^гаг«1-гоп(], по свима собама; после игре, опет се морало у „судбину"... Пред вечеру, кад су гости пошли из салона у трпезарију, Мањусја, оставши на само с Никитином, приби се уза њ и рече: — Ти сам говори са оцем и Варјом... Мене је стид... По вечери он је говорио са старцем. Шељостов га саслуша, расмисли се па рече: Много сам вам захвалан за част, коју указујете мени и кћерњ али допустите ми да говорим с вама иријатељски... нећу вам говорити као отац, него као џентлмен са џентлменом. Кажите ми молим вас, шта вам је наснело да се тако рано жените? Само мужици се жене тако рано, и вама је позната та циганија; али што то чините ви? И какво је то задовољство узимати на се окове у тим младим годинама? — Ја са свим нисам млад! нађе се увређен Никитин. — Мени је двадесет седма година. — Ево гостију, тата! повика Варја из друге собе.

И разговор се прекратп. Никитина испратише до куће Варја, Мањусја и Пољански. Кад стигоше на његову капију, Варја рече: — Ама, шга се тај ваш Митрополит Митрополитић нигде не виђа? Бар нама може доћи... А кад Ннкитин уђе у собу, тајанствени Иполит Иполитић седео је на кревету и скидао чакшире. — Не лежите,. голубићу! рече му Никитин сав задуван: Чекајте, не лежите! Иполит Иполитић брзо обуче чакшире и узнемирено заиита: — Шта је ? — Женим се! Никитин седе напоредо с другом и гдедаше га зачуђено, као да се дивио самоме себи, па ће тек рећи: — Замислите, женим се! Узимам Машу Шељостову! Данас сам јој учинио нредлог. — Па, она је, чини ми се, девојка добра... Само је врло млада.... — Да, млада је! уздахну Никитин и забринуто слеже раменима. — Врло, врло је млада! — Учила је код мене у гимназији. Знам ја њу. ГеограФију је учила прилично, а историју рђаво. И била је непажл>ива у разреду. Никитину на једаннут дође жао евога друга и науми да му рече што год ласкаво. утешно... — Голубићу, зашто се ви не жениге? Запита он. — Јел' те, Иполите Инолитићу, зашто ви вапример не би узели Варју? То је чудна, дивна девојка! Истина, врло воли да спори, али опет срце... да видиш срце какво је! Овог часа је за вас питала. Ожените се њоме, голубићу! А ? Он је добро знао да Варја не би пошла за таког досадног човека, као што је овај, али га је опет нудио да се њоме ожени.. Зашто ? — Женидба је корак озбиљан .. — рече Иполит Иполитић, ношто се мало промисли. Ваља о свему промислити, све измерити, а тако... не иде. Памет никад не смета женидби, кад човек, оставив момаштво почиње нов живот... И он стаде говорити о томе, што је свима одавно било познато. Никитин га није хтео слушатп, већ се оирости и оде у своје собе. Брзо се свуче и брзо леже, да бл што пре почео мислити о својој срећи, о Мањусји, о будућности. На мах му дође у главу да још није читао Лесинга и он се насмеја. — Ваља га прочитати... помисли у себи. — У осталом, зашто да га читам? Нека иде до ђавола!" И заморен од среће он одмах заспа,- смех му беше на лицу до самога јутра. Приснио му се топот коњских копита о дрвени иод; у сну опази, како из коњушнице изведоше најпре вранога ГраФа Нулина, па онда белога Великана, па — сестру његову Мајку... (Наставиће се)