Zvezda

егр. 658

3 В Е

ВДА

г,р. 83

Највише је Талијана. Они весели Наполитанци гаравих зеница, црне кеврџаве косе, иод шеширима широких обода са црвеним врпцама. Па какојеотМено одело на љима: нлаве свилене блуае, беле чакшире и лакована обућа. Ја их пз далека чознајем, џакају на Друму као вранци, скачу, играју, цереј;ају се и деру на сав глас. Права чеда својега неба Око хбих је обично највећи круг слушалаца и гледалаца, па кад почиу кунити зараду пљушти крајцара са свију страна. Често по какво лепо и благородно чељаде завитла и добар сребрн.ак у н.ихов тас, и тада се обично нађе но једап <|Д тих враголана, те се са пуно грације иоклони пред нежном добротворком и чието одекламује благодарност оним слатким језиком крунисаних несника. Њихова северна браћа, Пијемонтези, не заостају за п,има. Само што њихне несме имају далеко веће чари кад их певају у ноћној тишини, на бледој месечшш, у засенку јоргована п кестенова. То су иравп мајстори на мандолини. Што сам нх пута слушао, а мисао ме преносила на нлаве лалаее ломбардијских језера или иод тамне зидове Венеције. тамо ми је њихна свирка највише гчдила. П Паризлија у црвеном Фраку, са кратким ногавицама, са сребриим кончама на обући, а под високим клпбуком, пун достојанства н несташлука као панагај, брбља својс разголићене песме овде на овим високим Алпима. Ту је слоб >днији но на иариским булеварима јер не преза од варошких иандура. Виолина је његов највернији друг, а другарица често каква пронала звезда париског ђачког кварта. Гледао сам више иута ове л,убавне парове, где на своме уметничком иутова]ву долазе чисто до беснила кад где год сретну гомилу немачких музиканата, И одиста ти су људи најмање симиатични и ако они можда остају највернији својој уметности. Ко их није срео- са њиховим тешким и разноврсним инструментпма? Вечпто свпрају исте ствари и увек су им ноте иред носом. Ноте — избледели и маспи листови који су им аманетом остали од предака у наслеђе. Па ипак. . ипак, ко сме рећи, да ти људм нису најдостојнији својега алата... ПГтраусови валцери, Вагнерове увертире, Ветовенови маршеви и шнањолски Фанданго. Каква мешавина, какав изврсан ФвнограФ!... Добацили ете неирежаљени су, гојазним Немцима са Рајне, а иред вама је живоииспа гомила гитариста из Севиље. Ах, ти Шпањолци, та гарава чеда Грепаде и Севиље, чини ми се да у овоме тренугку слушам јецајуће звуке њихпих великих гитара. Каква чудна музика!... Па они полу-дивљи гласови, оно халакање и дражење.... Пуних осам дана одлазио сам на терасу једног хотела и гледао једну груну Шнањолаца како играју Фанданго. Фанданго уз ударце бубња п кастапета, уз писку мандолпна п брујање гигара.... Фанданго иун ватре н страсти. И учппила ми се то права иесма опе жарке п бурне домовине. Како је примамљива, занимљива та труиа иирннејских вештака на овом космополитбком тржишту несме и музике. Људи су иа мрким лицима задржали онај

мрачпи, еетни израз своје расе. Нису го више они весели Талијанци. Њихова одела од црнога бархута дају им још већи израз озбиљности и туге, сав им је накит ЦЈ )вени иоруби на ј акама и жути широки појаеи што у ресама иадају свакоме низ бедра. ЈБих неколико свирају I а вијолину и ударају у мандолипе у гитаре и бубањ, а пред њима две убаве Андалускиње играју Фанданго и пуцају кастањетима. Да помамне лп и беене игре! Две лепе жене оииле ее музиком, те оним црним очима мислите две вас лавице гледају. И какви ли их осећаји гоне да онако номамно вију евојим телима и преилећу ногама. Одпсга, лепа Нина остапа би пред мојим очима много лепша да онако неестетично не извија своје тело које јој је природа тако нравилно скројила, Ну, други народ, друге страстн, други обичајп. Њенн нратиоци разумеју је врло добро, за то уз свакн ударац гитаре драже је узвицима и неким дивљим халакањем, док напокон бедна играчица не побесни и не малакше на врхунцу раздражености, Ала би се њени земљаци одушевили и загрејали том игром, а ова космоиолистка нублика остаје заједно са мном равнодушна, јер, и шта би нас могло загрејати до ли оне гараве очи у лепих Андалускиња, и (као да ми се чини) да се сви иогледи за њих нринијају и за она вита тела загрнута мантиљом од црних чипака... А музика... игра, то је једно врело хранавих и тужних звукова које где кад пресецају весели осмејцн кастањета. Чудна н јединствена мелодија. Ко хоће укуса и нстинске уметности тај ће се мрштити под оклм утисцима, али оиај коме је кана ведро неб >, а праг где га ноћ затече; онај ко је ношао да голпца зенице живописним лепотама ове кршевпте земље, тај пе разбира шта је која музика, не тумачи несме, њему срце нева и да видите како са уживањем прати и најнеиознатију мелодију. Како весело оставља једне а бежн другима, и чини му се да је еве једна песма, једна музика, чиип му се да сва та сићушиа створења извијају једну мелодиЈу стапају једну'химну у част штедрој мајци природи 1ито је тако ионосито раширила своја недра. И нису ту само Талијанци, Немци, Французи и Шнањолци, свака нација иослала је ту своју сирочад да се иесмом и свирком заране. Ту су и наши суседн оиа чађава деца банатских стена, мађарски цигани. Као да их гледам, то Арпадове потомке дугих усуканих бркова, у широким тћама^ у црвеннм јелецима и шарепим чизмама. На овоме вашару имају и они евоју цепу Па њиховн једао-племеннци Румунп. Они су увек 1ш «1е 81ес1е, у потнуном тени-у, као да ће с ових стона у најмтменији салон. И за чудо што ти људп уживају добар глас, те их можеш срести иа терасама пајвећих хотела. И лена Фатма с:а мирнспога БосФора понела је овамо своју тајанетвену Фереџу и везене шалваре, ио Фереџа издала од дугог путовања те постала нровидна као најобичнијп вео занадњачких госпа. Ту је ваљда и прави услтех ге лепотице што онако невешго удара у дахире е би се смео заклети да није