Zvezda

бр. 83

стр. 659

видела БосФора ни оиа нн н.ени пратиоци што у цимбале бију. И код тако многих и разнокрсних конкурената, остало је ипак н воље и љубави и за уметност грешнога домаћина. Истина Бог редак је Швајцарац који Ке се ирихватити тога заната, али да иокаже пред гостима да ннје пи он без ерца и дара онремио је пешто деце и на тај незахвални лут, тс и њих где када видшн са цитрама и гитаром где око себе куне радознале нутнике. Јединствеи је на чин њихова певања, нонајчешће „јодлују", те сетегако Н разабирају ре»ш, али су често те песме врло веселе и врло оригиналне. Но бивало је нрилика када ме је горе на високим Алиима песма тих грлатих и снажних нланннаца толико занела, толико освојила, да сам по неколико дугих часова, стајао као замађијан и слу ■ шао како се њен сиажни и мелодични одјек губи и понавља у оним кршевигим ждрелима... Да дивпих лн тренутака, да слатка ли осећања!. . Чини ми се да гледам према себи на каменом оброшсу оног кршног планннца како се наслонио на своју тојагу, једпом руком притиснуо груди, а од друге нанравио трубу на устима, те из пуних груди пустио глас којп одјекује чистије но најчистији кристал. И како силовито дере тај глас кроз ждрела и нлаиине, одјекује звонко као она бистра нланинска вода што се пребија с кама на кам, и његово последње „јуху-у"... губи се ваљда киломеТрима и километрима далеко.. Каква је то несма, ја њене речи нисам никада разумео, али ако је и љубави и леној домовини намењена, она нх је ио лепоти достојна... ' (свршиђе се)

л^еој-и: пути Чудни су пути, стазе,, ирирода што нам пружа, По њима ј' много трња, а само која ружа. К'о мален нисам знао, да ружа трн.а има, Да она увек мирис и трње нружа свима. Узабрах нрву ружу... на руци траг од крви Живота то ми часак немио бешс први. Од тада у животу трње ме верно нрати, А ружа, ваљ'да, никад нећу ни моћи брати. 1. v. 99. Дсб. Б. БакиЂ. ——— <•»&► ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А 11 наиисао Ђовани Верга (наставак) Дон Либорио је одиста одлаиио свако јутро к свом зету, ударајући поносно сво.јим штаиом о мраморне степе нице, Он Ои сео у књижници, наслонио главу на руке, пре

лиетао би књижурине/ правио ирпбелешке и наговарао Чезара, да наинше неку расираву, која ће сама бити довол.на, да му отвори врата на храму славе. - Клијеити Ке тада долазити самн, — рекао бн му. Клијенти су ти као год и овце. Затим бп ее извалио у наслоњачи, да јоп[ више разјасни своју ндеју. тада бн шмркнуо неколико пута бурмута, да бол.е нрнбере мисли. На иол.у је пак свуда причао: — Мој зет, адвокат Дорело, ппше једиу раенраву, која Ке сензацију -направити. Дона, Ана је напротпв причала, како он треба да сс размисли, па да ухвати кога клијента; ако он буде непрестано седео у својој књижници, неће га се нико оетити, и ту може и да иструли. Где ли су сад они Јелеинни девојачки снови? Где ли еу оне ваздуише куле, што их је зидала на месечинн докле је очи упнрала у ђачки прозор, докле.је еедела према драгану у салончићу, у улици Форио и у његовом ћутап.у елушала гласовс из неког непознатог света? Сад је гледала, како јој се муж враћа кући уморан и клонуо. На н.еиа питаи.а онје одговарао суморним осмејком. Још је имао оног бедног мушког етида, те је од ње крио евоје јаде и штедио је од болова, за ко,је му она није могла дати лека. Њој се напротив та његова затвореност чннила себична. Она је то сматрала као кукавичлук. Вишс иута, шд бн тако етојали једно према другом, ногледала би га она чудннпм погледом и рекла: — За једног човека има много отворених путева.... — Или: — Да сам на твом месту, чини ми се, да бих нашла нешто. И тако су дани протицали једнолико. (Јвако јутро, кад би Чезаре, отворио врата на балкону и угледао пред собом плаво море, које се пресијавало на сунцу, онет би у свом срцу оеетио неку тиху наду, нешто што га је гонило да поглади Јеленину косу, која беше расута ио узглављу или да пољуби рукав њене беле соби.е хаљине, у којој је она онако свежа и румена кроа своје собе јурила. Био је за дивно чудо празноверан. Имао је своје срећне. дане своје предзнаке, који су му предсказивали добро, као кад би дете иретрчало преко улице, кад би чуо звиждан.е локомотиве или кад би ветар враћао дим од лађа у луку Склопљених руку читао је у себи неку кратку молитву, пред мајчином сликом, коју беше нриковао на зид преко иута од ннсаћег стола, а на прагу би се кришом прекрстио, као што је то чинио стриц каноник. а Јелена бн тад потрчала на балкон, да га прати очима докле год може. — Ње ради! мрмљао је Чезаре искрено сам собом. Само нек она ни у чем не оскудева! Само нека се не нати! — И застао би на вратима, да чује како свира на гласовиру. Кад би већ био на улици, поздрављао ју је руком, а она би се у својој пространсј хаљини, на свежем јутарњем ваздуху, иагнула на ограду од балкона и мило се смсшкала на њ. А кад би срео Каталдија, којије непрестано лутао туда у близини, који јс час јахао на коњу, час веслао у чуну, час се опет шетао с цигаром у зубима и цветком у руии од каиута, Чезаре би тужно иомислио: — Ах, зашто ја нисам као он! Адвокати, којима је ишао дасе препоручи, остављалк су га да чека у предеобљу, гаоје је било пуно света. Они