Zvezda

сјтр. 766

3 В Е 3 Д А

вр. 96

Почекавши подуже пођох назад... Напрегох последње силе да пужем а да уз то пређем што више... Јееам ли отишао далеко од судбоносна места — не знам. После две недеље пробудах се у болници. Чинило ми се да ме је сутра дан однео наш одред, који је, будући поткрепљен свежом. потпором која је стигла оне страховпте ноћи, победио непријатељску војску и одагнао је дубоко у Турску. Кроз месец-два дана већ сам био у Русији на грудима своје породице. Новац, који ми је оставио козак, дао сам у корист војничких удовица, а*мајчица се моја, још и данас, моли Богу за покој душе раба Божјег Р1икодима, ма да ми утврдо не знамо каква га је судбина постигла. Где ли си ти сада, коза^че мој? Ако си жив одазовн се!.„ В РајиЋ. -—-— : -^ич НЕЗНАНО ЈУНАШТВО ириповетка Ернеста Додета с француског Девојка господскога рода, госнођица Антонијева ДеФонтарен, која је једина ступила у манастир пре три године ДаНа, осТавила је манастир, кад јој је искушеништву прошао рок. У који је цар требалч да иоложи обет, кад је већ одавна била спремна на вековечите обавезе, она је уједанпут ударила натраг, или се бар мислило, да је она уступила испред највеће жртве. Много се говорило о њеној одлуци. Људи су се иитали, какПа су је побуђења руководила: иравили су најразличнијо и најпротиВније нретноставке, и најпосле су доконали, да се она мало по мало наситила калуђерска живота, на јој је срце обузело нагло кајање због блага жртвовања њеном позиву, те се одважила да се не обавезује за увек. Што је потврдило ово мишљење, бегае, да се на неколико дана по њеном одласку нз манастира разнео глас, да хоће да се уда. То је било довољно, да јој се са главе здере њен сјај мале светитељке. Они у свету, који су се пређе заносили ватреном вером, којајењу гонила у манастир, чисто се срде на њу због обичнога разрешења њене пустоглавине, као и због тога ; што их је тако разочарала. А њено иоступање заслуживало је да побуди другојачија чуства. Ова чуства, одлуке, које су она у њој изазвала, нростота, са којом их је она извршила, све ове ствари, кад се узму у обзир прилике, у којима су се десиле, пуне су јунаштва и творе један оц оних патетичних романа срца, на које је господско лруштво пишман у највећем степену. Због тога треба их покупити и изнети у краткој приповетцн. То је особита срећаио приповедача, кад на своме путу нађе ове чињенице стварнога живота, којима ће свака нежна душа познати особиту, нарочиту драж, * Ова дражесна Антонијета ДеФОнтарен има сада двадесет и три године. Имала је двадесет година и живела је у Паризу са евојим оцем и својом мајком, кад им једном рече, да хоће да се носвети Богу.

Лако је казати, да у хришћанским породицама сматрају као срећу и да са одрицањем примају ове нагле одлуке и тајанствене, које од породична огњишта откидају дете, које га је красило, па да избаце уманастир: оне су исто тако за родитеље повод грозном јаду. Господин Дезонтарен и госнођа беху очајни. Откако им се удала старија кћи, која их је пре више година оставила да у његове гарвизоне прати оног дивнога солдата, чије је име носила, Антонијета им бегае једино благо, њи хова утеха и радост Али је тако силна моћ верскога нозива у душама девојачким, да Антонијета изгледаше да је уједанпут по стала неооетљива спрам преклињања, с којима на њу иаваљиваше, те имаше само један одговор, само један, вазда исти: — Кад нас Бог позива, како да му се нротивимо? Она би ове речи говорила с осмехом на уснама, а на чисту јој челу под тешким венцем њених злаћаних власи одсјајиваше унутрагањи пламен, који као да је прождираше, онај пламен, који светлн са чела изабраних од жеђи за приношењем жртве, — Али у свету требају примера, говорише јој. Ти си лепа, богата, ти си достојна љубави. Ти ћеш вргаити врлину у корист мужу, коме ћега бити идол, депи, која ће те љубити... Не остављај нас... Мп само у теби живимо... Да одега од нас, да нас оставиш, то је задати нам смрт. А она би махнула главом и ноновила: —- Бог ме жели... Он ме зове... Морам повиновати се Морадаше јој попустити, па једно јутро ожалошћена кућа виде је, како оде, презирући лепо име, краљевско богаство, све дражи, којима је увераваше живот у њених двадесет годипг у пуном цвету. После ноколико дана обуче искушеничко одело код милосрдних сестара, на учећи читати сиротињску децу, давајући им на боље старање, она, кћи, племенита колена, она почињаше да се учи животу, коме се из љубави к богу од своје воље била посветила. * Тако протекоше три године дана. Поеле дугих и тешких проба у искушеништву примицаше се час коначног обета. Већ је дан био одређен. У животу дувни има две свечане прилике: примање покривала и полагање обета. Ово су две прилике са дирљивим обредима, којима присуствују родитељи и нријатељи дувне. Позивнице су биле раздате. До неколико дана госпођица ДеФонтарен, као дувна сестра Тереза Кармилска, требало је да прекине последњу везу, која је држаше за свет. Она се беше усамила, очекујући тај важна догагађај, кад јој у манастир стиже тужан глас. Њена једина сестра, старија, умрла је на порођају , оставивши петоро мале дечице несретном мужу, кога жени" на смрт осуди натугу и плач. Несрећник јављаше ову несрећу својој сваји у нисму, које јој срце парало. То беше нрви удар, ко]и је био задаг Антонијетину позиву, ирви, али тако жесток, тако одсудан, да код свега моралнога растројства, у којо беше бачена, јасно јој изнђе пред очи сазнање о новој дужности, која је на њој била. Шта ће да буде од ове сирочади, сестрине деце, коју је старију држала на свом крилу? Ко ће их однеговати? Ко ће се бринута за њчх? Ко ће бдиги над њиховнм де-