Zvezda
72
3 В Е 3 Д А
„0, молим, молим; ја нисам достојан тако високе почасти", промуца списатељ и зачешљана коса на потљку ползте напред као мерило поклона, који је учинио, окренув се председнику, „Ја се дивим изврсној приповетци господина пријатеља и друга", поче танким гласом критичар Др. Џемс „и ма да сам брижљиво гледао да опазим какав било недостатак, ипак га не нађох. Приповетка је, и што се композицнје и што се обраде тиче, тако уметнички изведена, до нећу претерати ако речем да је у истој мери са Стернеозим радовима. Далеко би ме одвело, кац бих вам стао ређати сличности у цртању јунака ове хумореске и Стернова Тристрана Шенциа. Часне ми речи, у овој је хуморесци једна страна јаче о"бпађена но у поменутом Шенциу. То је сагласност диалога са ситуацијом. А за мерило финоће молим вас да промислите о томе, што је само један брк одсечен, и колико је тачности и истинитости у ситуацији после катастроФЗ. Еолико ли је пак величанствена она одлука у души мучениковој, (председник је још држао у руцч чашу тодна, коју је понео устима у почетку критичарева говора..) кад после свршенога чина брија и други брк и крећз се у туђину. Али је као круна свега (мало грога !) — велим као круна свега, оно лепо схватање улоге времена у лечењу болова и она нова перипетија успед катастрофе, која је радњи дала сасвим други правац. Ја честитам господину писцу на предмету, на схватању, на обради и кличем му: Некад сте обећавали ; ннсмо се преварили, што смо вам поверовали." Оно, што°је после ових речи прелетело преко свију слуша лацч, не умем ни схватити ни описати; био је то неки мешовит осећај, у коме се сливали радосг, чуђење и страхопоштовање. Публика осети неку чудну милину кад се приповедач, после оштре, али празичне критике, сусрете очима с погледом своје госпође и обоје се још једном поклонише. Тим је завршена прва тачка вечерњег реда. Пошто су свршена честитања са сваке стране, пошто се изч, ређали поклони спрам свакога, прешло се на другу тачху. То је био превод једне шпанс*е драме, која се те вечери отпочела први пут читати. Господин Снитше, преводилац. не може на ино а да не пропрати којом топлом речи увођење овог гаравог чеда у натмурену Енглеску. „(Сасзим, има право," чуо се онај пређашњи глас). Као најзгодније биће ако проговори две три о сличности Енглескога и Шпанскога народа, уопште и Енглеске и Шпанске књижевности посебице. „Онако исто, господо, као што се развијао Енглески