Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 107

угарска нација одобрава или куди; да ли промене у својој консти-

туцији желе и какве захтевају.

539. Посао, који Вам се овим поверава врло је тугаљиве природе, и захтева највеће пажње и мудрости да се Ваше тајне наредбе не обелодане, и против Ваше личности не изроди неповерење; зато ћете смишљено и обазриво поступати, као што ћете иначе она лица, којима ћете се при истраживањима послужити, мудро тек сондирати, па и онда им своју праву намеру не смете потпуно открити. 56.

Осигураћете себи тајно дописивање са својим поверљивим сарадницима (т. ј. окружним директорима), деписе на мене нећете под мојом адресом слати; неколико ћу Вам адреса саопћити, којима ћете се, да не обратите пажњу служити, када будете тајне вести слали.

=. Напокон сам Вам већ по највишој заповести Н. В. јавио, које извештаје имате по свом одређењу о стању Вашега звања, слати преко полицајне дворске власти до знања Н. В., а који морају

угарску канцеларију и државно намесништво прећи. Беч 4. Марта 1810.

И сад кад ово знамо, јасно нам је зашто је Урош добио онако велику плату и доплатке, што се види из акта под Н. 210. ех 1810. на истом месту, по ком су спочетка намеравали дати Несторовићу плату од 3000 фор., но како би се тиме осетили повређени саветници угарске дворске канцеларије, који су имали само 2000 ф., одлучено је: да му се даде 2000 Ф. плате, осим тога паушал 1500 ф. и путна дневница од 8 фор.

Јесте, сад кад ово знамо, јасан нам је — што Иларијону у својој работи: „О Сељлинарији“ Н. Сад 1887. не беше јасно — одношај митрополита Стратимировића према Урошу Несторовићу. Те Иларион, не имајући аутентичних података за њихов одношај, принуђен беше да се послужи цитатом владике бачког Платона Атанацковића из његове књижнице: „Принос родољубивих мисли“ 1864. стр. 42. на стр. 44. где рече: „У тој истој (1810. које је године постављен Урош за врховног школског надзиратеља) години даде цар Франц Арх. Митрополиту Стратимировићу заповест, ступити у лично споразумљење с ново именованим врховним школским надзиратељем и совјетовати се и договарати међусобно о новој народних школа организацији. Како је заиста царски и управо отезески гласила та заповест, свјетли се у благоутробном 12. фебр. 1810. на А. М. Стратимировића отпуштеном ручном писму. Но кто ће проникнути бездну срца човечијегар Ова вјечне Србаља и Романа признателности и благодарности најдостојнија царска заповјест не имаде — ћоглрће Фе! — успјеха у тако спасоносној цјели! Међу ова два најврховнија управитеља среће народне — међу А. Е. Стратимировићем и врх. шк. надзиратељем Несторовићем, не само