Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9 и 10

Стр. 399

се корпсте дрвљем које сијеку и у Рпсну за горијев продају. ГГрестајем нам сада писати, јер идем да гледам величанствену појаву; да гледам кад супце залази иза наших гора, а сјутра ћу ако Бог да, наставити. Сунце залази. Сунце стало да залази Цза наши гора, К'о да хоће да сс купље; У дубипи мора. * Око њега осула се I/ Чаровита румен, Оно сјаји међу њоме К'о ме1;' живи пламен. * Много око на њег гледн Вреле сузе лнје: Јер му срце код срдашца За ким бпје, није. Г1а му тоили ноздрав шаље С тешкп уздисаји, К'о да ће га сунце предат' У далеки краји! Српско око гледећ' сунце Да слази с внепне, . . . Сузе рони ради своје Српске величине. . А кад опет јарко гране, Сриче гусле прима, 1Та уз звуке тајапствене Тешку тугу с њпма, .... Г[ ј(:1;а : славу величипу, Муке и страдагве ! ТГојава му дпвна ова Осиагки надатве. . . . Нека Вас милост 1зо;кија прати цијелог живота! Боже, оуглншп .илткУ ,иок>, кнУши г.мголм оугг-ћ .чонук." Г>,11П побра Дионисије Миковић — калуђер. IV. Доње .Тсденииг , на св. равно ап. ц. Константина и ц. Јелени, 1890. г Јраги побратими! Кроз прошлпх девет дана немогах вам пнсатп али то ми није сметало стање здравља, јер

слава Богу, овај горски зрак испуњен дивном благотпћу и њежношћу, оасвим угодно на мене утпјече: да сам се већ у ово мало дана опоравио тако да се у мом срцу почела рађатп нада као оно кад се изпод црнијех облака стану из нова јављати сунчани зрацп да раскраве лед што нркоси . . . измученом жпвоту. Иего ми томе пријечиле дужности с којима сам у положају окупиран. И ако наш манастир Бања, није богата I лавра, каквих српских народ у елаву Божију и светих Немањића, п других побожних хрншћана има лијеип број, заслугама иза многих богатијих не заостаје, а рада нотребује као н један други. Отац Пахомије, или поп Крсто, слазе у Рисан и замјењују ме у манастиру у црквеној служби. Али сам и |а преко јучер морао саћи ради службених послова и лијечничког прегледа ; а бно сам се већ и ужелио убавог нашег 1'исна као и он мене. Криво ми је кад Рисан сваки дан ако и с даљег погледа не видим, па у вече при залазу сунца често долазим код цркве св. Николе и одатлс гледам на убави Рисан и чаробно море које се љуља по дну наших бријегова. Како дивно одавдје изгледа наша Бока! Вал.да нема уста која би умјела да јој у ведроме вечерњему часу, љепоту иепричају! Густе горе, кршевити бријегови н високн полацп, огледају се у морској дубини: да се ваљда што чаробније нп у панорамн невиди! А посљедњи сунчани зрацп чине се у мору као на небу кад се у прасак веселе зоре јављају! Све је у њој чудесно и ; примамљиво: као да је прпрода све чари своје : ,'Е.еиоте у њу растоварпла! Кад се сунце еиушта у море да своје уси, јано лнце расхлади и тице неколика пут одпјевају своју чаробпу вечерњу нјесму, свемилосгивом 1 Творцу, ја се враћам у стан пунан у души и | срцу нових и нејасних осјећања. Кад сам нреко јучер слазио низ рнсанске I стране бпо сам испуњен радошћу што ћу овако оснажен моћи опст удисати онај зрак дријемљиве, благе, њежне ирироде освјезкеи морском хладовином. Кад сам у Рисан шљегао, особитпм сам задовољством носматрао радњу на Гцу. Ту се подпже дом: „за убоге и болне" задужбина у Димитрпје .Кубатовпча, који је у Гуеији стекао лнјепо имање па себи начинио мјесто у исторпји