Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 17 и 18

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 277

мојој" (Јов. XV. 10). — Ето, драги моји како можемо и како треба да љубимо свога Господа! — Ако ГБегов свети закон — изречеи и написан у Светом Писму, правилима васеленских и помјесних сабора и у списима богоносних отаца и великих мужева црквених — испуњавамо савјесно и од свег срца вршимо, онда тиме и показујемо да љубимо Бога, онда ће п нас Христос љубити, те ће нам тада тјело наше бити храм и обиталиште светог Духа. — Изме^у ТБегових светих заповједи, које треба да вршимо, јесте и дјелење милостиње и потпомагање сиромаха. Дакле сад видимо зашто св. апостол Јаков вели: „Који дакле има богаства овога свијета п види брата својега у невољп и затвори срце своје од њега, како љубав Божија стоји у њему." — Како може Бог .љубити онога, који поред свег богаства свог затворп срце своје и кућна врата од сиромаха?! Смпје ли и помисдити да љубп Бога и ближњег онај, који немилосрдно одбпја од себе сироту ?! „Милостиња чпсти гријехе" (Сир. III. 20). Па могу ли се чистити гријеси ономе који ни искре сажаљења и правог човјечанског осјећана нема наспрам бједним н невољним?! Неможе! — „Жил 8 аи ииш,а кзлилгк. дабт г к Еогови, по дал \нјк> же еги', воздастсА е-иб" (Прит. XIX. 17). Да ли даје у зајам Богу и да ли задужује 1Бега онај, који не љуби , 5 сирол\а)(а" и „ниш,д" и који нх не потпомаже?! Да ли ће њему платитн Бог, кад оп не даје сиротном ?! — Неће! Не! — Светн Амвросије Меднјански каже : Н а р а н и о н о г к о ј и умире од гладн, а ако га не нараннш, убно си га" (с1е оШс. 1Љ. 1. сар. 30). II не само да ћеш сиромахе убнти п убијати и себе н губићеш залогу за будући загробни живот.

Па и ко дпјели мплостпњу, нека има на памети свагда оне ријечи Исака Снрина: „Ако дајеш нешто сиромаху, нека је прије давања лице твоје весело и благом ријечи утјеши га. Кад тако учиниш, онда твоја умиљатост, која остане у његовој п а м е т и в и ш е ври је ди и о д он аке твоје милостиње, која би већа била, него што су потребе тјела" (Сл. 89. стр. 511). Има и таквих л>уди, који се дуго сјећају и чието жале ону свотицу, коју су сиромаху далп, али Бог, „који даје сјеме сијачу, даће и хљеб за јело и умножиће сјеме ваше и даће да у з р а с т у житаправде в а ш е" (II. Коринћ. IX. 10). Да се о оиој жртви нашој — учињеној ближњему — старају л>уди, то би могли и сумњатн о награди каквој од њнхове стране; но о жртвн, о нама и нашим ближњим води бригу један најправеднији, не човек, но Бог. Па можемо ли сумњати у 1Бега и 1Бегову нензмјерну благост, доброту н правду?! Бог сам залива наша сјемена, зар могу она да не израсту!? Бог најснажнијом својом десницом управља с нама и нашим даровима и дјелима, па могу ли она остати не награ1јена?! Не ће бити заборављен ни онај мали судић воде, којим смо жедног напојили; не ће бити заборавл.ена ни једна блага и утјепша ријеч, којом смо тјешилп, савјетовали и поучавали ближњег свог. Бршимо, браћо, своју хришћанску, човјечанску дужност према Богу, према нама самима и према својим бл ижњим, а „ш^дјп* и милостнет* Господ^к, код Н'кгл е л\зда ^дшд л\ногл на некЕск^к!" Др. Ост.