Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 112

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

стога, што он некоја познања будућега задобија природнима силама, а друга мозке получити из Божанственога Откоивења. Пророштва су такођер сагласна са савршенствама Творца стога,, што она имају за цијел. утврђење царства Божнја на земљи, и а) п ознање истине стога, што проповједају не само о бићу Бога, но и о 1Беговом предзнању и б) утврђење и распространење чисте н ар а в с т в е н о с т и, јер испунењем пророштва побуђује се покорност вољп Божијој, храни се и подржава побожност (кллгогок'кнЈе) према Богу и уздање у њ', и уопште обраћа ее пажња од садањег на будуће, и побуђује се релпђијозно посматрање природе и историје.

Унутарњи и спољнн биљези Откривења могу служити као одређени доказ његове Божанственостн само у сједињену међу собом, но кад се посебце (појединце, одјелито) узму, тада су нетачни стога, што нам спољни не дају увјерења у разбору (рдзг8жджјк>) достојанства и благотворноети учења, а унутрашњи не дају потпунога у б ј е ђ е њ а у њ е г о в о ј Божанствености. Изложивши биљеге Божанственога Открпвења, приетупимо да разријешимо важно за нас. питање : Има ли споменуте биљеге Хрпшћанска Релиђија, коју ми исповједамо ?

0 побожиости.

Познајше најттре Србнном. Србин чим је, тг.ак одржгтсе . . Узех слободу да о „побожности" проговорим коју ријеч, највише зато, што се већ и у самим селима опазила, па и јасно на видик изишла, немарност и нехат према цркви — или, друглм ријечима: народ постаје непобожан. Нама, пак, и јест дужност и ријечју и примјером опомињати народ и сврћати му и душу и срце светој матери цркви, Вогу створитељу — учинити га побожнпм; јер немарност према Богу и својој прађедовој вјери, водн народ, не само моралној но и материјалној пропасти. Зато, сви морамо, а и хоћемо пружити својој пастви духовне хране, богме, онолико колико можемо, и онако како умијемо. То и мене ослободи да ове редове напашем у нашем листу В. X. Источнику.

Тврди Херцеговац -— а и домовина му је тврда — челичио се међу својим кршевима не само у тјелесној храбрости,

спом снагом /?(/.<'«, срца, сложтае с', да светињу . Мушицки. но и у л.убави према својој „кршној домовини" и прађедокој „српској" вјери; те што си га год више трао да га потреш, он је бивао све тврђи и јаснији у свему ономе, што је Србу мило и драго, што му је светиња; — постајао је све буднији стражар на бранику своје домовине, свога имена и своје српске цркве. Лзубио је све своје, па ма,кар и живот залагао, па макар и свој дом својом руком заждијевао, па макар се са својом ђечицом голом, босом и неопасаном ио планинским гудурама потуцао; зато и јест Херцеговац и дана данашњих сјајан накит у круни српства, зато и јест Херцеговина јака „халка" у ланцу српскијех земаља. — Мале црквице озидане од чврсте стијене — та и Милош је рекао: „од камена ником ни камена" — својом висином, простором и накитом, приповиједају да смо мали, да смо слаби и нејаки, али и то тасно исказују кроз она ниска врата, кроз оне уске мазгалице велику л,убав