Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije
A kola nam korist da sve to znamo?
U onim naitišim časovima u kojima nam dolazi u sviiest ono što se nc «da izreći osiećamo neku duboku razdvojenost u svome bivstvovaniu; razdvojenost koja nam se tako dugo čini nesavladivom, dogod nismo Živo spoznali da ie naša krv ono, što oblikuje naš život. Da od razdvoienosti dospijemo do iedinstva, tome treba, da nam ude u svijest što krv u nama znači, ier u vTevi svagdašniice naša sviiest razaznaie samo okolinu i učinke te okoline. Zadubimo se u svojim naitišim časovima: gledaimo, shvatimo sami sebe. Shvatimo se: skupimo svoi život u svoje ruke, kaošto se akov vuče iz bunara, saberimo a u svojim rukama, kaošto se zgrće razasuto zrnie. Treba da se odlučimo: treba da ı sebi stvorimo skladnost između sila.
Gdie postoji prirodna obiektivna situacija pojedinca u niegovu Odnosti prema narodu, teče mu život u harmoniji i obezbiiedenu razvijanju; gedie ic nema. pojedinac zapada u to dublii konflikt, to neminovniie mora da se odluči ili za sviiet oko sebe ili za svilet u sebi, za svilet doimova ili za sviliet supstan-cile, za atmosferu ili za krv, za pamćenie rođenoga životnoga odlomka ili za pamcćenie od tisućlieća, za svrhe što mu ih daie društvo ili za zadaću da razveže svoju rođenmu snagu; Što ic sviesnil, Što ie poštenijl, to više odlučHMosti i jasnoće traži sam od sebe. Treba da se odluči: to ne valia tako zamisliti kao da Di staialo do toga da se bilo iedno bilo drugo izluči, napusti, prevlada: bilo bi besmisleno, kad bi se ko htio osloboditi one kulture kojia sa okružuje: ta niu su preradile naisopstveniie sile naše krvi i učinile ie našom svojinom. Hoćemo i smijemo da smo si sviiesni te smo u pregnantnijemlı smislu no ikoji drugi narod kulture miešavina. Ali nećemo da robuiemo toi mulešavini, već da gospoduiemo nad niome. Odabrati znači odlučiti o suprema– ciji, o tome, što treba da bude ono što gospoduie i once Što se podvrgava ı Tama.
To ie ono što bih nazvao ličnim židovskim pitanjem, korijienom svih židovskih pitanja, pitaniem koie u sebi samima mora da nađemo, u sebi samima da razbistrimo i o niemu da odlučimo.
Moritz Heimann reče iednom: »Jedino ie ono »židovsko pitanie« što takovim ioš priznaie Židov koji je dospio na naisamotniie, nainepristupaćčniie OStrVO«. Jest, iedino ono ie to.
Ali koji se biraiući između svijeta oko sebe i supstanciie odlučio za potoniu, tai treba sad da budne istinski iz svoje unutrašniosti Židovom i da Živi kao Zidov iz svoje krvi sa svim protivštinama, sa svom tragikom i sa svim obiliem budućnosti štono je u toi krvi.
Kada smo tako iz naidublie samospoznaje sami sebe priznali. kad smo Sazali »da« sami sebi, svoi svoioi židovskoj egzistenciji, tad više ne osjećamo kao pojedinci. tada svaki pojedinac od nas osieća kao narod, ier osieća narod u sebi. Pa tako za nas prošlost židovstva neće biti prošlost zajednice koioi pripadamo, već ćemo u nioji gledati predistorijn svoga Života, svaki od nas redistorilu svoga rođenoga Života, pa ćemo drukčiie no što bismo bez toga mogli spoznati bivanie i udes. A iednako ćemo spoznati sadašniost. Ove liude tu Vani, ove jadne, zgrbliene liude što se šuliaju, što kućare od sela do sela. a ne znaju Dd Šta će i čemu će sutra Živjeti i one teške, gotovo omamliene mase koje se ukrcava na brodove, a ne znaiu kuda i čemu, sve ćemo ih da osiećamo ne tek možda svoiom braćom i sestrama, nego će svaki nas koji se tako sam u sebi ustalio, osiećati: ovi su liudi diielovi od mene. Ne patim ia s njima, već ia to patim. Niie moja duša uza moj narod, već ie moi narod 'moia duša. I u istome ovome smislu osjiećaće tada svaki nas budućnost židovstva, osiećaće: hoću da živim dalie, hoću svoju budućnost, hoću nov. čitav
67