Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

set su godina proboravili u pustinji dok ic iz kupa robova nastao laki, moćni narod koji niie poznavao lonce mesa Micrajma i koji za njima niie Čeznmuo. Vidio ie pred sobom tek budućnost u svoioi zemlii. | mi treba da postanemo takvi: treba da budemo iaki i moćni, nesavladivi u borbi. Močno oružic u mašoji je ruci: velika liubav k našoi zemlii i k našemu narodu. Jaki treba da budemo! Naše mišice poput želieza, naša volia poput čelika! Jer će inače opet u ništa proći mesiiansko proročanstvo. San ie prošao — zaostaje bol. Mora da budemo iaki poput naših predaka koji su osvojili zemlju — ier ie i na nama da zemliu osvojimo, ier i mi stavliamo svoiem selieniu isti cili. No uz snagu i iakost treba da živi u našem duhu i ideal naših proroka, ideal pravedioga, doDrote ı sveliubavi, naš ideal o Čoviekui. x

Da se potpuno razumiie poviiest naše kvuce, ne mogu nikako da se mimoidu nekoie pojedinosti. Iza kratkog vremena dvojica su iz kvuce istiipila. dva druga su pridošla. Bilo nas ie deset. Pričali smo si međusobno. Neke razlikosti koie bi mogle da vode do nesporazumka uspielo mi ie neutralizirati svVoiom osobom. Bio sam »vez kvuce« dok se pomalo nisu razvili priiateliski odnosi između pojedinih članova. Za kratko vrijeme vidielo se u kvuci parove Dfiiatelia, no kvuca ie ostala iedna cielina. Izabrali smo si ime »Lilit« koja straži dok sve spava i sania. Na iednom od prvih dogovora predložio sam drugovima da se zovu imenom. Do onda to naime niie bilo sasvim provedeno. Tai nas ie korak nesumniivo približio. Iza dva mieseca zaključili smo da otvorimo knjigu biliežaka svoje kvuce. Na prvoi stranici te »knjiige« nalazimo ove riječi:

»Ova kniiga neka bude kniiga uspomena naše kvuce. Neka priča povijest živoga bića koje se zove »Lilit«, o niegovim mislima i osiećajiima, njegovu radu i razvitku, veseliu i bolu. Svaki od nas ie posebni zatvoreni sviiet. Svaki od nas liubi i misli, osjeća i mrzi: Živi svoi vlastiti život. No svakome od nas ima osim toga drago biće kojemu se osieća diielom, kojega žalost i niega dira i kojega radost i nieca veseli. Svaki od nas u neku ie ruku organ ovoga velikog. živoga bića. u čijim žilama naša vrela krvca teče. Povijest će dakle toga bića biti ogledalo našemu privatnomu životu, naše će misli i naši Će osjećali biti niegove misli i niegovi osjećait. Ova knjiga treba da priča povijest živoga bića: iedne kvuce. Dakle »sim lev«, braćo.«

Listam našom »kniigom«. Opazim piesmu koia ie napisana iza pola godine Života naše kvuce. od doimom jednoga izleta u Alpe. Zadnii reci glase:

Zemlio naša! Liiepa si! Sveta, siaina i velia,

Boia i svijetlo i zvuk si naš. Izvor Žića. veselia.

Ko žudi živiet višim Životoni Na tebi, zemlio moia, Velik umietnik mora da bude Zvukova svih i bola.

Navodim ove retke, jer držim da izriču baš ono čega nam ie nedostajalo, a što smo opet stekli zaiedničkim životom. Većini naše mladeži nedostaje liubavi k životu, liubavi k zemlii, omladinstva. Omladinstvo koje može da ljubi sve lijepo i dobro liubavliu, snažnom poput života. Sve liiepo liubiti, a to može da nam se pričini liepšim nego naš ideal koii našemu životu daie sadržai, koli stvara stalnost i sklad te sve misli i osiećaie iednoi iedinoi misli podreduice. Blago onome koji ie znao da tai sklad u sebi razviie.

53