Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

III Lieto

Dugi, vrući dani, vatreni zalasci sunca; noći koie su opiiale mirisom SVO ga drveća i cviieća. Krasne noći! Na obronku briiega, u dolini, opkolieni s tri strane brežulicima a s četvrte veselim potočićem — tu smo često podizali svoie šatore. Sumrak ie padao. Sve je već bilo spremlieno. Šatori razapeti, opkopani. Vatra ie već plamsala. Tri debele baklie u obliku zviiezde trebale su da nam svijetle čitavu noć. Sa nedalekih polia nosio ie vietar miris sviežega, košenoga siiena. Uhvatili smo se za ruke i pošli noći ususret. Tišinom ie odzvaniala naša piesma:

Semeš zahav iarad, nakol kvar bidmama., tišma D'leil

rak !lilit mrama 1iTi(I O TI| 100.

A šuma i bregovi odvraćali su: uhu — uhu.

Noć ije sve tamnije rasprostirala svoi crni plašt i prodirala ie u naimanic kutiće i uglove. Sve se odienulo bliiedosrebrnim siaiem mieseca i zvijezda. Začarana zemlia! Pričinialo nam se kao da svaki čas iz tamnog grmlia izviri patulici i počiniu kopati blago. (ile, tu nešto svijetli u tami. Pružim ruku i hoću da uhvatim svietlucavi predmet: krijesnica.

Vratili smo se u šatore. Zamotani u pokrivače smiestili smo se krai obale potoka. Prisluškivali smo žuboreniu vode i glazbi kukaca. Tišina. Šutieli smo. Ni sam ne znam koliko smo vrijeme šutieli. Sat — možda i dulie. Cesto su srne tik do nas proletiele. Tek smo čuli žubor vode i pucketanie pogaženih grana. Nebo se blistalo od zviiezda. Pokatkad pala ie kojia zvilezda opisuiući dugi. srebreni luk.

»Kohav nafal, kohav alal bamehšakim«.

prekine glas tišinu. » Tolike zyilezde padaiju i nestalu u tami, a nebo se siaii i bliiešti iednakim siaiem.«

Ne razabire se nikakva promiena. — Muk.

Iza nekoliko časaka začu se opet iedan glas: »Tolike suze teku na zemlii i more se suza nikada ne napuni, a suze. se pojedinaca izgube u moru Suza.« »Niti se ne opaža«, prošapne nekc. »I krv pojedinaca izgubi se u moru suza.

Koliko ie miliiarda liudi živielo na tom svijetu! Svaki ie od niih osiećao 1 mislio, liubio ı mrzio. A ništa niie iza miih ostalo. I sav život bio bi golemi nesmisao, kad ne bismo mogli ispuniti lanac koji veže stolieća, zlatni lanac Što povezuje očeve s diecom, diedove sa unucima ... Mi smo tek karike u tom lancu. Našim žilama teče tisućlietna krv. - ne ŽElRIO li da nestanemo poput ovi! zvilezda koie u svemiru padaiu i u mraku nestaiu, moramo da se uvrstimo u tai veliki, veliki lanac, moramo da osietimo postoianost naše povijesti, moramo dž živimo kao da bismo živieli viečno. Jer će i buduća generaciia biti karika u tom lancu u kom smo i mi dio. I tako ie u sva vremena...

Jedan ie ustao i otišao u šator, svi su sliiedili niegov primier. Ne znam ie li kojii spavao ove noći.

Moglo jie da bude već tri sata iziutra. Okretao sam se s jedne strane na drugu: nisam mogao zaspati. Naiednom nastane sviietlo u šatoru. Isprva sam opazio samo električnu svietiliku koiom mi ie neko svijetlio a lice. zatim ruku.