Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

(pustiniska koia nestaie u pesku), zgrešiše meni, a ia nisam zgrešio ...« — Spominie sve muke koie podnosi i na koncu govori o liubavi, uzrok svim mukama:

Golubi. lehte ho oblah na zapad! ja sam vas životom ljubavi hleo, nosite pozdrav ljudima u dalj što sam im u grudma ćador ražabeo. Pričajte im, srce mi se, jer odoše, hao bapah Jartća rascebeo.

Lasta što gnezdi med rebrima mojim mjoj mi se duh smejao, veseleo.

Da ne živi oma. tražio živOL me bih, smrt bih tad još samo sresti hteo. zbog nje sam u Peć nevolja došao ı dušu u muhe lutanja doveo...)

U maloi pesmici: »Uven iona bčroš amir«... peva O svoioi osamljenosti:

»Golubiću. što na vrh hrošnje gnezduje wu muirisnom vriu, zašto luguje?ž Oode njemu nasuprot misu Presušile, sena mu balme glavu zaštćuje, Pilić: njegovi pred njim covrhuću, a On 1m 500Ju Pesmu obeluje...«

I zašto onda tuguje? — »Plači oroblieni, plači lutalico, čiia su deca daleko i ne sprema im hranu... Ali da on ima krila, odletio bi k njima i liubio prašinu nliihove zemlije«...

Sve koje ie liubio, piliće svoie, ostavio ie, odlutao ie, kako da ne tuguie? U pesmi se oseća nostalgiia pesnika u tuđini.

Ovo su bili teški dani za našega pesnika. Sam veli u iednoi pesmici O>Jč motai bilade«): »Moji dani bez moje gazele kao niena su kosa (crni!), a uz niu postane noć kao što ioj lice (siaino); svaki ie med bez nie kao njen gnjev, a otrov ie uz niu ko vino nienoga nepca i njenih zubi (t. i. poliubac)...«

U pesmi Jehudi Haleviiu: »Ene sčlaim damen damoa«, otvara naš pesnik srce svoje pred prijateliem i tuži se na vreme i muke i na braću koia nemaju osećaia za niega: »Oči su stena proplakala nada mnom i skoro se iskidale; a deca moie maike okameniše srca svoia, dok su srca dušmana mojih pucala« ... U ludosti svoioi prognaše nailepši nakit svoji (niega), a oni to nisu znali... Oni ga raniše, a on mora da ide tudincu da mu leči rane što mu ie vlastita krv zadala... — U ovoi i drugim pesmama iada se na okolinu koia ga ne shvaća i neće da vidi niegove vrline kao da ie u društvu divlie zveradi... Kome da se obrati. kada su izvori prijiatelistva i pomoći presušili, kad nema više istine kao da nad niima leži prokletstvo bregova Gilboe+i)... Samo ie ioš nekoliko priiatelia ostalo u srcu; — i u mukama, kada ga svet stište kao olka na mišici, on im kliče pozdrav iz daliine, pozdrav liubavi koia čezne za niima...

Dok ie pesnik u tuđini tugovao, trpeo i čeznuo, i u srcu gajio nadu da će iednom videti dragu, došla ie crna vest: Draga ie umrla pri porođaiu prvoga sina — nekoliko ie kćeri već imala. Nada koiu ie griiao vlastitom krvliu kao maika svoie poslednie ptiče, i ta ie nada svenula i pala. Ovu tužnu vest iavlia pesnik u pesmi: Amčda ale mašber«:

*) Forma i sadržai odgovaraiu originalu, zato nije prevod pesnički i služi samo kao primer.

**) Camuel 1, 21: »Bregovi u Gilboi, ni rosa ni kiša neka se ne spusti na vas...«: tako ih je prokleo David, tuguiući nad Šaulom i Jonatanom koji su na niima pali.

205