Nova Evropa

надчовечанску снагу, и веровала да је мађијоничар и да заповеда елементима. Испунити своју замисао, за Разина је било тим лакше што је био богат и угледан човек: врховни атаман донске војске био му је крштени кум, а и сам је већ по налогу војске — извршио био важне дипломатске мисије. Стога је могао за кратко време да сакупи, опреми, и наоружа неколико тисућа људи. У лето године 1667 кренуо се са Дона, у почетку пљачкајући по Волги караване лађа са робом, чак и патријаршијске и царске, па се отуда пребацио на Урал, побунио становништво, истерао и посекао царске гарнизоне; ту је презимио, у данашњем Уралску, а с пролећа 1668 спустио се низ Урал на Каспијско Море и, појачан новим одредима који су пристигли са Дона и Волге, упутио се перзијској обали. Страшно је похарао сву источну обалу Кавказа од Дербента до Бакуа; али кад је стигао до Решта, упустио се је с непријатељем у преговоре: понудио се Шаху, да ће ступити у његову службу и примити његово поданство, ако он уступи његовим Козацима земљу за колонизацију; послао је чак у ту сврху и изасланство Шаху у Испахан. Али су обе стране само варале једна другу. Први су прекршили уговор становници Решта, нападнувши изненада Козаке и потукавши их на четири стотине. Зато је Разин од своје стране на превару заузео и срушио град Фарабат. С пролећа 1669, иста судбина је постигла источну обалу Каспијског Мора. Тада је Перзијска Држава, успевши да се спреми за отпор, с великом флотом од седамдесет лађа са 4000 војника напала на Разина, код Свинског Острва, где су се били укотвили козачки чамци; али је потучена до ногу: њен командант, Менеда-хан, једва се спасао само са три лађе, оставивши сина и кћер у рукама победника. Несрећна принцеза постала је љубавницом козачког вође. Само, и победничка војска је јако страдала услед оскудице у храни, а нарочито у води. Изгубивши много људи од болести иу биткама, Разин је одлучио да се врати кући, а то се могло само преко Волге и Астрахана, где су на њега већ чекале цареве војводе с новом војском. Морао је дакле да се измири са Москвом, па је зато, дошавши пред Астрахан и укотвивши своју флоту под њим, послао поруку војводама, да се каје са својих недела, и да је спреман да заслужи царски опроштај ратном службом. Москва је у то доба морала примати такве покајнике и гледати кроз прсте на њихове подвиге, будући да није имала довољно војне снаге да их савлада; а више је пута и искоришћавала њихову срчаност и војне способности за одбрану, па и за проширење руских граница. Добио је дакле опроштај и Разин, под условима које уосталом није испунио, делом стога што војводе нису имале снаге да га на то натерају, делом што су

те