Policija

= #0945 —

Треће одељење Државног Савета решењем својим од 27 децембра 1926. године бр. 46709 ставило је оптужене под дисциплинско поступање.

По свршеном извиђању на претресу Савет је нашао, да се на основу чл. 181. закона о чиновницима грађ, реда претрес има одложити, а акта вратити Мин. Саобраћаја, да се у смислу чл. 180. пом, закона о чиновницима узму на испит М. И., генерални директор у пензији и остали, па по оцени њихове диспиплинске кривице сва акта по овом предмету врати Државном Савету на даљу надлежност.

Министар Саобраћаја, пошто је саслушао именована лица, одговорио је Државном Савету, да их не тужи, пошто налази да до њих нема дисциплинске одговорности.

По расмотрењу предњег акта Мин. Саобраћаја већина чланова ШП. Одељења Државног Савета била је мишлења, да се по чл. 180. закона о чиновницима грађанског реда дисциплинско поступање не може отпочети над дотичним чиновником без тужбе непосредног му старешине.

Али како је један члан одељења изјавио, да је ово мишлење већине у супротности са решењем Ш. Одељења бр. 39371-26. год., то је доношење одлуке обустављено с тим, да се ово питање изнесе на решење пред Општу Седницу Државног Савета.

Општа Седница Државног Савета, одржата 21 и 22. октобра 1927. године под бр. 36226 донела је по овом питању одлуку која гласи:

„Дисциплински Судови (Управни Судови и Државни Савет) у надлежностима обележеним у чиновничком закону имају право и дужност по дисциплинским кривицама, које су им у смислу и на начин чл. 180. закона о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда достављене, ставити под суд и судити и оне саучеснике (било и главне кривце) по истој кривици, који од стране Министра односно непосредног старешине нису оптужени“.

Разлози за овакву одлуку Опште Седнице од прилике ови су:

Кад непосредни старешина сазна за ма какав дисциплински преступ свога потчињеног службеника, дужност је

Полиција 4