Policijski glasnik

БРОЈ 20 и 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 153

И при иогубљавању водом дешавало се да сироти грешници нису одмах умирали, него су се опорављали и даље живели. Тада је, као и код оних који су пали с вешала, настајало питање да ли треба погубљавање поновити. Али то ма да је бивало, бивало је врло ретко. Неки писци помињу један начин водене казне, коју су Јевреји примењивали према браколомницима. Оне су морале зими, четрдесет дана, по пола сата стајати до гуше у ладној води. Потто су ту процедуру само мало њих могле издржати, може се и та казна рачунати у смртне казне. 14. Лађа без крме. Не у праве смртне казне, бар не у оне које попосредно унинггавају живот долази и метање преступника на лађу без крме и тако је остављен на милост и немилост ветровима и таласима. А та казна наравно могла је бити позната само онде где је положа^ земље условљавао да се народ јако занимао са пловидбом по мору. Изгледа да су они који су били осуђени на смрт и којима су милостиво остављали избор између разних смртних казни, сами драговољно бирали ту казну. А свакојако тој казни, која иарочито долази у Фризиском праву, не може се одрећи дубока старост. Право између- више казни бирати једну показује да неумољива тврдоћа и суровост, којом је доцније поступано у казненом праву, у старо доба била је још врло мало развијена. То је појав који се не сме превидети. Што један народ који познаје море предпоставља излагаље на лађп без крме свакој другеј смртној казни, није чудо, јер се морепловац нада догод има нешто под ногама, и у ствари спасење тако кажњенога, и ако није вероватно, ипак није сасвим немогућно. Лађа, на којој су излагали осуђенога, могла је бар један пут одолети приливу и одливу, на њој није било ни крме, ни весала ни једрила, и тако је положај осуђенога, који је изабрао тај начин казне, увек био доста критичан, и ако према другим неносреднијим смртним казнама није био без извесне романтике и појезије. Али та казна није била увек само избор осуђенога. Бивало је да су преступнике на лађи без крме и весала остављали њиховој судби, што их нису хтели на обичан начин погубити, нити их ослободити. У таквим случајима бирали су већ трошпу лађу, на којој је пронаст била тим сигурнија. Та казна, којој је био смер, да се не убије пепосредно него само да се ослободе преступника и још сигурније да га униште, него кад би га просто из земље протерали, није само код Фриза била у обичају, него и код других народа морепловаца на северу, а била је без сумње позната и другим народима.

Сл. 17. — Вешање руоких преступника иа Волги.

На казну лађе без крме опомиње казна која се ретко примењује према руским преступницима. У сред једног чамца подигне се једна јака катарка, око 3 метра висока, и на њеном горњем крају утврде се попречне гредице, као код вешала, тако да се добије направа налик на вешала. Осуђене на смрт свуку сасвим голе, вежу им руке на леђа, закују им гвоздени клин кроз мускулатуру груди и обесе их о вешала која пливају, која доведу на сред Волге и осгаве их реци. Ужасне муке које преступници имају да трпе, пре него што их смрт ослободи, разликују јако ту руску суровост од старо-Фризиске казне, лађе без крме.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО

НЕПОЗНАТА Д0БР0ТВ0РКА (иа забелезкава полицајца) Нико од његових другова, па ни ми полицајци не знађасмо, одакле и чији беше „Мали Иавле« — један од најбистријих, најдрскијих и најинтересантнијих гамена београдских. Пуне 2 године уписиван је он у књигама иступних осуђеника под именом Ђ Павле Маркови/г а од непознатих родитеља и ко зна, докле би тако ишло, да нас овај мали и слабуњави гамен није једног дана изненадио једним дрским разбојништвом у близини 'Гашмајдапа. Наоружан револвером и новећим месарским ножем, напао је он, крајем септембра год. 189. и то око 8 часова у вече, на две монополске раденице и отео им сву недељну зараду, коју тога дана беху примиле. Чак их је приморао, да поскидају прстење с руку и поваде минђуше из ушију. Разуме се већ, да су оштећене о овоме одмах известиле полициску власт која, још исте ноћи, нареди потеру за скитницама и беспосличарима у престоници. Није било ништа необично, што је у овој потери ухваћен и „ Мали Павле", јер је мало која потера пролазила без њега, али је наше изненађење било огромно када смо, приликом претреса, нашли код њега већи део отетог новца, оба пара минђуша и један прсген. Не мање смо били задивљени, када нам је он са свим хладно, и у неколико вес-ело, испричао своје »јуначко дело « и изјавио најодлучпијим тоном: како се ни најмање не каје због онога што је учинио, и да му је са свим све једно шта ће с њим даље бити. Озбиљносг Павлових речи, као и његово целокупно држање у овој прилици, побудише ме, да још исте ноћи, и ако већ беше превалила поноћ, приступим његовом саслушању и, том приликом, што више завирим у душу овог тако младог и толико ненормалног створења. Из ових истих разлога придружише ми се још и двојица од колега, те тако образовасмо једну малу пороту, пред којом млади разбојник изјави ово : — Већ је неколико дана како живим о сувом хлебу и ноћивам по Ташмајдану. И прошле и претпрошле ноћи ишао сам „у лов № али без икаква успеха. Ваши дедективи гори су од ловачких паса, и ја сам већ на чисто с тим да онп притежавају извесну особипу, помоћу које су у стању да нас изненаде на свакоме » раду и . Штета велика, што и ми из „оаозиције « не расПолажемо сличном особином према вами полицајцима. Ала би то била лепа ствар! Зар не ? — На сваки начин добаци му један од колега, али по што то »оиозицији^ није Богом дато, то се, с обзиром па ово позно доба, остави узалудног разговора и нричај нам о кривици коју си пре неколико часова учинио. Ух, ала сте Ви нестрпљиви и оиасни, г. М Та Ви би били у стању да ме још и стрељате ове ноћи, да Вам је, случајно, Бог и то нраво иодарио. А шта би Ви, молићемо, радили кад бих ја престао говорити за неколико дана? — Послао бих те у ћелију одврати му мој пргави колега, даузимајући, том приликом, најозбиљнију нозитуру. Бојећи се, да се Павле не узјогуни, у ком случају неби ове ноћи проговорио ни речице па ма шта од њега било, прекидох заиочети дијалог и са свим благо, окрећући све на шалу, позвах »Малог !С да продужи говор. — Шта имам да призпајем или непризнајем настави он мало љутитим тоном. Кад човек по цео дан без хлеба и новаца леаси прикривен у некој Ташмајданској рупчази и размишља о толиким светским неправдама, онда није никако чудо, већ ако немате ништа против тога чак је и природно, гпто се он, у последњем момеиту, лаћа и крајњих средстава. Ето тако је и са мном било. — Несмејући од ваших дедектива и жандарма изаћи у град и покушати какву зараду, било поштеним или непоштеним начином, ја сам, после дводневног гладован.а, а уз то још ексцитиран близини оружја једног чобанина који, са својим стадом, такође ноћиваше у Ташмајдану, учинио оно, што би, уверен сам, сваки паметан човек у моме положају био у стању учинити.